UVOD

Ljudi su danas oduševljeni svojom civilizacijom. A kako da ne budu, kada su sebi izgradili svet iz snova. Nekada su ljudi živeli u stalnom strahu od divljih zveri a potom od varvarskih naroda, ali toga više nema. Sve je to čovek istrebio, a ono malo što je ostalo nalazi se iza rešetaka ili u dobro čuvanim rezervatima. Kada je čovek u tom poduhvatu uspeo, već nije imao prepreku da sebi gradi ovu veličanstvenu civilizaciju. Danas čovek može da komunicira sa svim ljudima na svetu jer ima mobilni telefon, a nekada je morao satima ići do susednog sela da bi razgovarao sa nekim ko nije iz njegovog sela. A tek putovanje, danas čovek doručkuje u Evropi, ruča u Aziji, i đavo će ga znati gde večera. A nekada je morao peške, ceo dan je pešačio do susednog sela, sve dok nije ukrotio konja u Pontskoj niziji. Uzjahivanje konja u Pontskoj niziji bio je prvi civilizacijski pomak u čovekovom putovanju i komunikaciji, tad je već bio na konju.

Danas iz ove civilizacije kada čovek pomisli na čovekov pećinski život, on mora doći do zaključka da je učinio veličanstven napredak. A sve je to čovek stvorio svojim rukama i zahvaljujući svom znanju.

Znanje i samo znanje čoveku omogućava napredak. To je čovek današnjice shvatio,
i ulaže velike napore i novac u obrazovanje narodnih masa. Današnja civilizacija preko svojih vlada ne dozvoljava ni jednom pojedincu da nema znanja. Znanje se stiče u školi i zbog toga je školovanje obavezno. Nije školovanje obavezno da bi se deca kinjila, kako neki pakosnici govore, nego je školovanje iz čisto humanih razloga. Jer neškolovan čovek ne može uživati u blagodetima današnje veličanstvene civilizacije. Neškolovan čovek ne može znati ništa značajno, jer se znanje stiče u školi. A koliko je tek uskraćen time što mu je uskraćen kompjuter sa nebrojenim igricama, koje čoveku mnogo pomažu da uživa u današnjoj veličanstvenoj civilizaciji.

Zbog toga je od velikog značaja za čoveka da poznaje rad na kompjuteru. Kompjuter igra veliki značaj u edukaciji čovečanstva i zato mu vlast pridaje veliki značaj. Već se govori kako se nepismenima smatraju svi oni koji ne znaju rad sa kompjuterom. Poželjno je poznavanje makar toliko da može komunicirati sa poznatima i nepoznatima. Koliko je to bezbednije od razgovora uživo sa prijateljima i susedima, gde se mogu zaraditi kojekavi virusi i gde se mora paziti šta se govori.

U svakom slučaju jasno je da je čovek dostigao neslućene visine, takva je opšta ocena naučnika i mislilaca današnjice.

Ali, ima pojedinih učenjaka koji kažu da čovek nije napredovao, nego je propadao. Stare civilizacije su bile duhovne a samim tim i dobre, a današnja je materijalistička i grabežljiva. Današnja civilizacija je samo jedan bleštavi varvarizam, baš tako kažu: bleštavi varvarizam. Ovakvih je učenjaka vrlo malo i nemaju nikakav značaj ni uticaj u narodu. Ovakva se nauka ne uči u školi, a danas su ljudi školovani pa uče o veličanstvenoj  civilizaciji.

Ipak, ostaje pitanje: kako je moguće da ocena ovih pojedinaca bude potpuno suprotna od utvrđene i važeće nauke? Dok masa tvrdi da je najbolja, neki pojedinci tvrde da je najgora.

Ni jedni ni drugi ne prilažu materijalne dokaze za svoje učenje, ali masa je uvek jača od pojedinaca, pa je zato njihova nauka važeća.

Da li je uopšte moguće dokazati da je jedna od ove dve nauke ispravna ili lažna?

Moguće je.

Dokazi postoje i nisu malobrojni. Sve ljudske umotvorine su dokaz da je jedna od ovih lažna,a druga ispravna. Dokaz su svi narodni običaji, sva narodna usmena književnost (pripovetke, bajke, basne, poslovice itd.) sva stara književnost (bez obzira šta piše i o čemu piše, bez obzira iz koje je zemlje i kojega vremena). A dokaz su i svi filozofi i umetnici koji su pisali do sredine 19.veka, i mnogi koji su pisali posle tog vremena.

Dakle, dokazi postoje, dokazi nisu skriveni, potrebno je ljudima samo pokazati dokaze i sami će prepoznati šta je laž, a šta istina.

A inače, sve što čovek danas uči, sve je laž. Ova ocena je malo preterana jer ima i istinitih nauka. Naprimer, istinita nauka je matematika, zatim… ne mogu trenutno da se setim, ali ubeđen sam da ima još koja.

Čovek je danas oduševljen svojim znanjem, i svoje doba naziva dobom znanja. A stvar sa ljudskom naukom stoji ovako:

– Čovek sve zna o jeziku, samo ne zna šta je to jezik.

– Današnji filozofi pojma nemaju o čemu govore stari filozofi, a sebe smatraju njihovim naslednicima. I, naravno, sebe smatraju većim filozofima, što zbog evolucije što zbog više škole.

– Nauka nema pojma šta predstavljaju narodni običaji, i zašto postoje.

– Nauka nema pojma šta kazuju bajke, basne, legende, poslovice, pripovetke i sva usmena književnost.

– Nauka nema pojma šta je to mitologija i ko su mitski bogovi i junaci.

– Verski učenjaci nemaju pojma o čemu govore njihove Svete knjige, u koje se oni zaklinju kao pagani u idole.

– Sa istorijom je isti slučaj, danas narodi baštine „Holivud“istoriju, i spremni su i zaratiti zbog nje.

Ako nekoga zanima istina o ljudskoj nauci danas,do istine će sam doći, uz pomoć ove knjige.

Jedinu istinsku vrednost za čoveka ima znanje za koje se sam uveri da je istinito, svako drugo znanje mora biti pod znakom pitanja.Tako nam govore stari filozofi i tako bi trebalo učiti čoveka od malih nogu, da bi kada odraste zaista bio čovek. Ali toga danas nema, danas čovečja glava služi kao nešto što se puni koječime. Današnje znanje je knjiško znanje i čovek je kao voz koji je postavljen na šine, i mimo šina ne zna za drugi put. I tako čovek danas putuje kroz život utvrđenim stazama, nekad kroz lepe predele a nekad kroz tunele, ali mimo utvrđenih trasa nikada.

A nauku o prihvatanju samo one nauke za koju je nesumnjivo utvrđeno da je istinita, niko

od današnjih mislilaca i ne pominje. To je i razumljivo jer su današnji mislioci proizvod novoga školstva, oni su „edukovani“ za kretanje po utvrđenim putevima.

U stvari, i nije baš potpuno  razumljivo. Razumljivo je da programirana mašina radi po programu i da se voz kreće po postavljenim šinama, ali čovek nije mašina! Nije razumljivo da čovek više veruje tuđim rečima nego svojim očima i svom razumu, a ipak je tako.
Čudo je to veliko.

Stari filozofi kažu da je filozofija nastala iz čuđenja, novi filozofi su to bez čuđenja prihvatili. Jer poznato je da su oni živeli u doba neznanja, pa su se svačemu čudili. A čovek danas nema čemu da se čudi, sve je danas nauka objasnila i turila u knjige ili na internet. I kako da se danas čovek nečemu čudi? Uostalom, čuđenje čoveku danas nije ni potrebno. Sve što danas čovek ne zna a želi da zna, dobiće u školi ili na internetu. Zbog toga su danas škola i kompjuter od velikog značaja za edukaciju pučanstva. I zbog toga se čine nadljudski napori da edukacija nikoga ne omaši, jer samo edukovani mogu naći sreću u ovom i ovakvom svetu.

I zaista,danas je edukacija uzela maha.Čitav region a i šire, jekom ječi rečju „edukacija“. Prosvetari, političari, privrednici, umetnici, zabavljači, sportisti, svi u glas klikuju: edukacija! Edukacija nije zahvatila samo elitu, ona je uhvatila korena i kod prostoga puka. Jedan koji prekopava smeće na gradskoj deponiji, pun optimizma izjavljuje da mu je edukacija mnogo

pomogla u prepoznavanju smeća. Do sada je on, kaže, kopao po smeću bez edukacije, a sada kad je edukovan on tačno zna šta kopa. I ne zaboravlja da se zahvali onima koji su ga edukovali, kako i priliči edukovanom članu edukovane zajednice.

Dakle, u staro doba su se ljudi čudili, i tako dolazili do filozofije.

Danas se čovek ne čudi zato što je edukovan,a edukacija i čuđenje ne idu zajedno. Edukovani se ničemu ne čudi niti dvoumi, kao što ni voz ne dvoumi na koju će stranu okrenuti.

A ako neko želi da bude filozof on izuči filozofsku školu, i za dokaz da je edukovan dobije diplomu.

Nekada je priprosti narod govorio: Nema leba bez motike! A danas edukovani klikću: Nema budućnosti bez edukacije!

Edukovani su čvrsto uvereni da samo edukovanima pripada budućnost, zato oni svoje uverenje brane i edukacijom i oružjem. Oni ne žele budućnost samo za sebe, oni žele u budućnost sa svom sirotinjom ovoga sveta.

Ovi edukovani čovekoljupci su tako edukovani da bez nesretne sirotinje ne mogu živeti. Zato oni i ne pomišljaju da ulaze u budućnost bez nesretne sirotinje. Pa, ako nesretnu sirotinju ne mogu edukovati, primorani su da potegnu oružje. Nema njima života bez nesretne sirotinje, tako su edukovani i to ti je.

Velika je ljudska sreća što i u nesretnoj sirotinji ima edukovanih koji su se stavili na stranu edukovanih, te čine sve da te nesretnike uvedu u budućnost.

Edukovani su već u budućnosti, a nesretna sirotinja  tek treba da je dostigne. Ali ima nekih koji ne žele da se edukuju i takvi da uđu u budućnost.

Ovima edukovani zameraju da su im pogledi uprti u prošlost, a trebalo bi da gledaju samo u budućnost.

Ovi odgovaraju narodnom poslovicom:

– Oni koji ne poštuju svoju prošlost, imaju malo nade za svoju budućnost.

Edukovani upozoravaju da takvo ponašanje može izazvati prezir kod edukovane zajednice.

Neuki opet potežu narodnu mudrost:

– Ne stidi se prezira nečistog i poruge glupog!

Edukovani potežu gomilu svojih aduta u ime edukovane zajednice.

Neuki uzvraćaju narodnom mudrošću:

– Bolje biti u svojoj kući glava, nego u tuđoj rep.

– Teško zemlji gde gospodar na tuđe oči gleda.

– Od svih zlotvora, domaći je najgori.

Edukovanima je jasno da su ovi needukovani, i da su neškolovani.

Neškolovani odgovaraju mudrošću neškolovanog naroda:

– Nema budale dok se dobro ne iškoluje.

Edukovani se zgražavaju što neškolovani odbacuju svoju sreću.

Neuka prosta svetina uzvraća neukom narodnom mudrošću:

– Mlogima je sreća, tek prava nesreća.

Ko je ovde u pravu a ko u krivu, pokazaće budućnost. U tome su saglasni i jedni i drugi. Needukovani još dodaju da je budućnost već došla, doneli su je edukovani. Kažu neuki, onaj koji danas troši ono što će njegova deca vraćati, taj živi u budućnosti. Dakle, edukovani zaista žive u budućnosti. A šta će biti sa potomstvom, znaće se kada potomstvo uđe u budućnost.

Leave a Reply