Amin

Ova reč je dobro poznata ljudima, i izgovaraju je milioni ljudi svakoga dana. O ovoj reči su mnogi pisali i priznavali da joj ne znaju ni značenje ni poreklo. Zaista je pravo čudo da se bez reči amin ne može Božja služba vršiti, a da se toj reči ne zna pravo značenje. Milijarde hrišćana pa i muslimana “aminuju”, a ne znaju šta ta reč znači.

Kaže se da je amin biblijska potvrdna formula, znak odobravanja u hrišćanastvu. Amin je hebrejska reč i znači: Tako je! Odista!

Hrišćanski učenjaci kažu da je Gospod izgovorio reč Amin za sve Božje istine kao pečat tih istina. Da bi neko mogao reći Amin,mora prethodno znati šta se reklo. Kao što čovek stavlja pečat i potpis što mora prethodno znati i razumeti, šta je napisano i šta se potvrđuje. A ovo se potvrđuje rečima apostola Pavla.

“Jer kad blagosloviš duhom, kako će onaj koji stoji mesto prostaka reći Amin po tvome blagoslovu, kad ne zna šta govoriš.”

Da bi se aminovalo potrebno je znati šta se aminuje,jer svaku molitvu završenu sa Amin uznose anđeli Božji pred presto Božji i čuvaju ga tamo do Sudnjega dana. Tako govori i Petar Damaskin:

“Reč Amin tvrda je reč, kojom se potvrđuje ono što je prethodno  rečeno.”

Jasno je da je reč Amin značajna i da ona potvđuje izgovorene reči pred Bogom, kao pečat i potpis pred zakonom. Ali šta znači sama reč i odakle dođe?

Kaže se da je reč Amin prvi put izrečena  kada je Isus objavio molitvu Oče naš. Ako je tako, kako je moguće da se Amin nalazi kod starozavetnih proroka i u psalmima? A nalazi se i u petoj knjizi Mojsijevoj “Ponovljeni zakoni”, gde Leviti izriču prokletstva, a ceo narod aminuje sa “Amin!”

Naravno da nije moguće,ako se Biblija tumači istorijski. Ali je ipak to moguće jer Biblija nije istorijska knjiga,i velika je zabluda tumačiti je onako kako se to čini. Razborit čovek koji pažljivo čita Bibliju nikada u njoj neće naći istorijske događaje,to nalaze samo zabludeli sanjari.

Rečeno je da se Amin izgovara na kraju govora kao što se pečat stavlja na kraju teksta, i tako je najčešće, ali ta reč se nekada nalazi i na početku govora. Kažu da kada Isus govori: ”U istinu, u istinu vam kažem”, on u stvari govori: ”Amin, amin vam kažem”, a da se “amin” prevodi kao “u istinu”.

Ako je tako, onda to čini kao i Srbi kada koriste reč “aman”. Kada Srbi izgovaraju “aman”ova reč je uvek na početku rečenice, i ima upozoravajuće značenje.

“Aman, ljudi,šta vam je!”, ”Aman, čuješ li ti šta ti govorim?”, ”Aman, braćo izgibosmo!”

A nekada se i reč amin koristi na početku: “Amin Bože!”, ”Amin Bog te čuo!”, ”Amin Bog te čuo i uslišio!”, ”Amin, Bože, vazda te molimo!”

A nekada se nalazi u sredini rečenice: ”Bog te čuo i u amin ti se steklo!”

 

Ipak se Amin nalazi najčešće na kraju govora, i to će nam pomoći da ovu značajnu a nerazumljivu reč razumemo.

Videćemo nekoliko primera kako se koristi reč Amin. Apostol Pavle ovako kazuje: “blagosloven Bog na sve vekove. Amin!”, ”koji je blagosloven na sve vekove. Amin!”,”slava na vekove vekova. Amin!”

U Jovanovom otkrivenju se kaže: “njemu slava i vlast na vekove vekova! Amin!”

A u psalmima se kaže: “Blagosloven Gospod uvek! Amin! Amin!”

 

Vidimo da se aminuje posle reči “na sve vekove”,”na vekove vekova” i “uvek”, i tako se najčešće čini i tako najčešće čini i srpski narod. Srpski narod najčešće aminuje nakon reči “na vijeki vjeka” i upravo je to značenje reči Amin.

Reč Amin ima značenje “uvek”, “na sve vekove”,”večno” i slično tome, a doslovno značenje reči Amin je: “neprolazno”,”nezaboravno”.

A sama reč nije ni iz jednog živog jezika nego iz “mrtvog”, ali je nastala iz srpskog jezika. U svim mrtvim jezicima slovo “A”kada se nalazi ispred reči ima značenje “NE”, tako je u sanskritu, latinskom i u grčkom (koino) jeziku, pa je tako i u ovom jeziku kako god da se zvao.

Drugi deo reči “MIN”znači “prolaznost”, “ono što je prošlo”, i ta reč je iz srpskog jezika. “Minuti” znači proći, minula godina je prošla godina, ono što je minulo to je prošlo.

I tako kada se A (NE) nađe ispred MIN (PROLAZNO), dobije se reč AMIN (NEPROLAZNO).

 

Ima srpski narod još jednu reč koja je imala u narodu veliku težinu i značaj, to je reč amanat ili amanet. Kada neko umire ili odlazi na daleki put ostavlja nekom bliskom svoju porodicu i imanje “u amanet”. Amanet vredi koliko i duša, ko ne održi amanet plaća dušom. Dakle amanet je u Božjem nadleštvu, i po tome se vidi koliko je ova reč značila u narodu. Narod se u amanet zaklinjao: ”Tako mi teškog amanata Božjeg!”

“Ostaviti u amanet” i danas se često čuje, ali se to danas retko čini. Ta reč je izgubila u značaju i nije više “teški amanat Božji”, kao što je bio u neukom narodu ranije. Danas malo ko ima poverenja u nekoga ni kozu da mu na čuvanje ostavi, a o nečemu vrednijem ni govora nema.

Bilo je nevere i u davna vremena, car Sjepan je svom kumu kralju Vukašinu ostavio carstvo u amanet, a ovaj ga ne ispuni. Pred smrt je car Stjepan dao u amanet carstvo Vukašinu za sedam godina, dok carević Uroš ne izraste do krune. Ali Vukašinu Mrnjavčeviću nije bilo na pameti vraćanje carstva, nego on ubi “nejakog” Uroša. U davna vremena ovako se mogla poneti samo najgora rđa, izneveriti i amanet i kuma. Danas je to prevaziđeno.

 

-Tresu ti se ruke,izeo si nečiji amanet!-

-Vas svijet živi na vjeru i na amanat.-

Prva narodna izreka je šaljiva a u drugoj vidimo da se vera i amanat izjednačavaju. Davati u amanat znači isto što i davati veru, a “dati veru” znači isto što i “dati reč”.

 

Videli smo da su reči amin,aman i amanat slične i da im je i značenje slično, i da su te reči “nebeske”. Te su reči u Božjem nadleštvu i anđeli s njima imaju posla, i ne pripadaju zemaljskoj vlasti.

 

Dakle, reč AMIN je iz mrtvog jezika(aramejskog ili nekog drugog) a nastala je od srpske reči MIN, i znači NEPROLAZNO,VEČNO i slično tome.

 

Danas je opšte poznato da su davne religije jedna obična praznoverica i zabluda neukih, a danas ko veruje “veruje u pravu veru”. Tako misle i govore verujući, a neverujući sve njih smatraju zabludelima.

Ako bi neko rekao da je ovaj pravoverni AMIN u davnoj paganskoj religiji bio bog, pa još sa istim imenom, u to ne bi poverovali ni verujući ni neverujući. Jedni bi se tome smejali, a drugi bi se zgražavali.

A ipak je postojao paganski bog sa istim imenom i sa istim značenjem.

To je egipatski bog Amon koji je stolovao u Tebi. Paganski bogovi nisu onakvi kako ih nauka prikazuje. Nauku koju danas ljudi uče o tim bogovima nemoguće je izvesti iz onoga što stare knjige o njima govore, a ipak je to učenjacima uspelo. To je čudo pred kojim razum ostaje nemoćan.

Egipatski bog Amon je “gospodar istine” i živi u istini,kao što su to i hrišćanski Bog i Isus Hristos. Stari Egipćani su se molili Amonu da im otvori vrata nebesa, kao što se moli hrišćanski Bog.

“O Amone,pastiru koji izvodiš stado jutrom; koji vodiš pateće na ispašu; kao što pastir vodi stado na pašu, tako činiš ti. O Amone, daj patnicima hrane, jer ti si pastir koji se brine o onom ko se na tebe osloni…O Amone-Ra, ja te volim i svoje srce sam ispunio tobom…Ti ćeš me spasti iz usta ljudi onog dana kad oni budu govorili laži, jer gospodar istine, Amon-Ra živi u istini.”

Nema razlike između Amona i hrišćanskog Boga ili sveca, čak je i rečnik isti. Paganski Amon je “pastir”kao što je to i Isus Hristos, i ne ište se od Amona ništa zemaljsko,pagani žude za istinom. A Amon je gospodar istine, i koji živi u istini baš kao i hrišćanski Bog.

Valja znati da je Amon otac Aleksandra Makedonskog,kao što su to još i Filip, Darab, Zevs i Nektaneb, takođe egipatski bog. Ali to je druga priča.

Plutarh govori zanimljivu priču o bogu Amonu (Amunu, Amenu).

“Dok većina misli da je u Egipćana vlastito ime Zevsovo Amun… Hekatej iz Abdere kaže da se tom reči Egipćani služe i u međusobnom  ophođenju, kad nekoga zovu; ta je reč, naime, uzvik. Zbog toga, kad zazivaju prvog boga, za (kojeg) veruju da je isto što i Univerzum, i kad ga -kao da je nevidljiv i skriven- mole da postane vidljiv i da se pojavi, govore: ”Amun!”.”

U mitu Amonovo ime ima značenje “skriveni”, možda zbog toga što je ljudima istina skrivena. Valjda će ljude Amun spasiti pokazujući im istinu.

U dijalogu “Fedar” Platon preko Sokrata objašnjava boga Amona, a to čini samo da bi čitaocima objasnio tog boga.

Kada je Teut bog mudrosti izmislio slova, pohvalio se svome kralju bogu Amonu.

“- Ovo znanje, kralju, učiniće da Egipćani budu mudriji i da bolje pamte, jer je nađen lek za pamćenje i mudrost.

-Veoma dovitljivi Teute, jedan može da proizvede veštine, a drugi da oceni koliko je u njima štete i koristi za one koji će se njima služiti. Tako si i ti sada, kao otac pismenih znakova, u dobroj nameri rekao suprotno onome što oni mogu. Oni će, naime, u dušama onih koji ih nauče rađati zaborav zbog nevežbanja pamćenja, jer će ljudi, uzdajući se u pismo, sećanje izazivati spolja stranim znacima, a neće se sećati iznutra samo sobom. Nisi dakle, izumeo lek za pamćenje, nego za opominjanje, a učenicima nosiš prividnu, a ne istinitu mudrost,jer kad postanu mnogoslušalice bez nastave, uobražavaće sebi da su i sveznalice, iako su većinom neznalice i teško  podnošljivi u saobraćaju, jer su postali nazovimudraci a ne mudraci.-“

 

U staroj književnosti je pravilo da svako govori i zastupa svoju nauku, koju sam sobom predstavlja. Ovde saznajemo da je Amon pored toga što je “gospodar istine”, on je i “bog pamćenja”. Za Amona nije mudar onaj koji pročita, nego onaj koji znanje nosi u sebi i koji pamti.

Sada se treba setiti kako je protumačeno značenje reči Amin. Dakle, bog Amon predstavlja pamćenje, a verska reč Amin znači “nezaborav”, ”neprolazno”, ”večno”.

Dakle, Amon (Amun) je bog pamćenja, a Amin znači “nezaborav”.

Da li je jasno da ovi egipatski bogovi nisu proizvod praznoverice? Ono što su oni u verskoj književnosti, to su filozofi u filozofskoj književnosti.

Bogovi i filozofi su isto, i svako od njih ima svoj “resor” kojim vlada i za koji misli da je značajniji od drugih.

U staro doba,“doba neznanja”, postojalo je pravilo da svako radi svoj posao, a danas u doba emancipacije, edukacije i drugih tekovina evolucije, svako može da radi svašta. AMIN!