Posejdon

Posejdon je bog mora i brat Zevsov i Hadov, a sva trojica sinovi Krona i Reje. Kada su braća na čelu sa Zevsom zbacili oca Krona sa vlasti, i kad su pobedili Titane, bratski su podelili vlast. Zevs je dobio nebo i zemlju i vrhovnu vlast; Posejdon je dobio vlast na moru i svim zemaljskim vodama; a Had je postao gospodar podzemlja.

Kako svi mitski likovi imaju imena koja nešto znače, tako se za Posejdonovo ime kaže da znači: “vodeni” ili “koji daje da se pije” ili “iz šumovite planine”.

Nauka još kaže da ime Posejdon znači: “gospodar žene” ili “muž žene”, i to se dokazuje ovako: Poseidon: “potis” znači: muž, “da” znači:zemlja, a “on” je uobičajeni završetak muškog imena. Tako je Potisdaon koji je u stvari Poseidon, dobio ime koje ga označava gospodarem zemlje ili žene.

Ovo tumačenje je zanimljivo, ali slabo liči na Posejdona iz mita. Posejdon nije gospodar zemlje nego vode, a ako je i gospodar žene, u mitu se to ne naglašava.

Posejdon je bog mora i stan mu je u morskim dubinama, ali je često bio u svađi sa drugim bogovima oko vlasti na zemlji. Kako je  more nestalno, tako je bila i njegova narav nestalna.Bio je nekad razdražljiv i svađalica, a nekad pomirljiv sa kim se moglo dogovarati.

Posejdon priznaje Zevsu vrhovnu vlast, ali ne priznaje njegovu vlast na zemlji. Posejdon jasno kaže da je njihova vlast na zemlji ravnopravna, i da ne priznaje Zevsovu vlast na zemlji.

“Tri su nas brata od Krona, što njemu ih rodi Reja, Diva i mene i, trećeg, Aida, što mrtvima vlada. Sve se na troje razda, i svaki dobije vladu:

Kada smo bacili kocku,za svagdašnje stanište dobih more penovito ja, a Aid je dobio tamu, a Div prostrano nebo u oblacima i etru, zemlja je skupna svima i s njome visoki Olimp. Zato se Divovoj ćudi i neću pokoriti, nego u svom on trećem delu nek ostane, i ako je snažan.”

Dakle Zevs je vladar na nebu i po tome je on vrhovni bog, Posejdon je vladar voda i niži je od Zevsa. Ali na zemlji je njihova vlast ravnopravna.

Tako su braća podelila vlast, a srpski narod ima  sličnu priču o podeli vlasti na zemlji.

Bog i Dabog (đavo) podeliše dogovorno vlast, Bog dobi nebo, a Dabog podzemlje, a na zemlji će imati ravnopravnu vlast. Ispočetka je to dobro išlo, ali se Dabog pomamio za ljudskim dušama, pa ih na zemlji proždire u tolikom broju da nijedna na nebo ne dospeva. Zapreti opasnost da nestane duša na zemlji, a Bog je nemoćan da bilo šta učini jer on ne može da gazi svoju reč. Razmišljao Bog šta da čini da bi spasio svet i nađe rešenje. Ako on ne može da krši dogovor i spreči Daboga u proždiranju duša, može poslati sina da to učini.I pošalje Bog sina koji nađe Daboga kako sa razjapljenim čeljustima ždere duše, te mu zaglavi koplje u čeljust da ne može žderati duše. Kaže narod da to koplje i dan danas stoji uglavljeno u Dabogovim čeljustima.

Ova paganska priča nam govori da vlast na zemlji ravnopravno dele Bog i đavo, a antička paganska priča kaže da na zemlji ravnopravno dele vlast Zevs i Posejdon. Ova priča nam još nešto objašnjava što je do sada bilo nejasno. Ovde nam se objasni zašto hrišćanski Bog nije sam rešio problem na zemlji, nego je poslao Sina da to učini.

Tako je i u Iranu sklopljen dogovor između Ormuzda (boga) i Ahrimana (đavola) da na zemlji dvojno vladaju devet hiljada godina, a onda će doći Spasitelj.

Posejdon je vladar voda i živi na dnu mora. Srpski narod zna da đavo živi kod vode ili u vodi,najčešće na dnu jezera. Zbog toga je narod uvek zazirao od prelaza preko vode. Narod priča da je đavo rekao:

-Mene je teško za onoga koji ne zna plivati, a onaj koji zna, onaj je moj!-

Baš kao Posejdon što voli da živi u dubokom moru, tako i đavo voli duboku vodu. Đavo je u velikoj nevolji kada je u plitkoj vodi, zato se kaže:

-Muči se kao đavo u plitkoj vodi.

I u Indiji đavo živi na dnu jezera i u vodi može da poždere stotine hiljada stvorenja, a “na suvu je slabiji od šakala”. Takav je đavo u Indiji i u celom svetu jer postoji samo jedna nauka, i jedan jezik mita kojim se ta nauka kazuje.

 

Posejdon je stvorio konja udarivši trozupcem o kamen.

Srpski narod kaže da je đavo stvorio konja.

Ovde valja napomenuti da je Posejdon svojim trozupcem razorio Troju čak dva puta, a poznato je da je Troja razorena zahvaljujući drvenom konju. Dakle, trozubac je stvorio konja, konj je uzrok propasti Troje, i trozubac je razorio Troju.

Posejdon se promeće u razne likove i tako se pokazuje ljudima.

Đavo se promeće u razna bića, a najčešće u čoveka.

Posejdon je nosio ime Presbitatos(Najstariji), to mu je i Zevs priznao. Prezbiter je učitelj i to je nauci dobro poznato.

Narod kaže da đavo mnogo zna, a mnogo zna zato što je star.

-Zna vrag mnogo, jer je star.-

Posejdon je stvorio konja i naučio ljude da ga pripitome, i zato je nosio ime Hipije.

Hipija je čuveni sofist i filozof iz Eleje. Svi stari izvori svedoče da je Hipija imao slonovsko pamćenje, takvo pamćenje je nezabeleženo u istoriji filozofije. Filostrat za Hipiju kaže:

“I u starosti bio je krepak i tako dobrog pamćenja da je, pošto je odjednom čuo pedeset reči, po sećanju navodio istim redom kako ih je čuo”.

Amijan Marcel svedoči:

“Ako je dakle istina ono što spominju različiti pisci, kralj Kir, pesnik Simonid i Hipija Eliđanin, najoštroumniji od sofista, imali su dobro pamćenje zato što su ga postigli popivši neki lek.”

Ovde saznajemo da tako kazuju različiti pisci, dakle više njih tako piše. A saznajemo da su pamtiše bili i kralj Kir i pesnik Simonid.

U dijalogu “Hipija”, pita Sokrat Hipiju zašto ga rado slušaju, i o čemu on govori u svojim pričama.

“O rodovima, Sokrate, heroja i ljudi i o osnivanjima naseobina, kako su od davnine bili osnivani gradovi i uopšte rado slušaju svako pričanje starih priča, tako da sam ja zbog njih prisiljen sve takve stvari istraživati i učiti.”

Hipijine priče su od davnine i od starine, a to ljudi vole da slušaju. Hipija je po pamćenju bio nadaleko poznat, i pisci ne propuštaju da to posvedoče. A i Sokrat u razgovoru sa Hipijom skreće pažnju na njegovo čuveno pamćenje, a to znači i znanje jer nema znanja bez pamćenja.

“Istinu govoriš, ta nisam se domislio da imaš dobro pamćenje… pa ipak, kako izgleda,zaboravio sam na tvoju veštinu dobrog pamćenja, veštinu u kojoj ti misliš da si najsjajniji.”

Saznali smo da je Hipija najslavniji pamtiša svoga doba i da mu to priznaju mnogi pa čak i Sokrat. Ono što se ne zna, a treba da se zna je to, da je Hipija veliki pamtiša baš zato što mu je ime Hipija. Njegovo ime je “konjsko” ime, kao što je i Posejdon po konju dobio ime Hipije. A konj u jeziku mita znači pamćenje, i po tome su bog Posejdon i sofist Hipija istoga značenja. Zbog toga u Trojanskom ratu Posejdon kada pomaže, uvek pomaže “od zada” i “ ozdo”: “dotle je bog zemljodržac bodrio ozad Ahejce”. “Roditelj smrtnome rodu i besmrtnom strašno zagrmi s visokog neba, a ozdo vladar Posidon potrese beskrajnu zemlju i brdske vrhunce zadrma strme.”

Tako deluju bogovi: Zevs odozgo a Posejdon odozdo, Zevs spreda a Posejdon od zada. A kako bi jedan pamtiša i mogao da pomogne, osim “od zada”?  Takvu nam priču kazuje mit, i takvu nauku nam kazuje Homer.

I nikad nećemo pročitati da Posejdon deluje odozgo, spreda i javno; a uvek ćemo pročitati da deluje odozdo, od zada i u tajnosti. Da su ga učenjaci prepoznali, rekli bi da je on intravertni bog. Ali ga oni nisu prepoznali jer misle da takvi bogovi postoje samo kod filozofa, a ne i u paganskom mitu.

Dakle, Posejdon je bog pamćenja, i što je on kod Olimpljana, to je konj u narodnim predanjima, i u svoj staroj književnosti. A isto značenje ima i đavo i u narodu i u staroj književnosti.

E sad, kako je moguće da jedan poštovani bog bude isto što i jedan đavo, koji je na zlu glasu čak i danas? Iz onoga što se piše o Posejdonu vidi se da je on bolji od većine ljudi danas, i zato je u  to teško poverovati.

Čovek zna da je đavo gori od njega, i kako god čovek propada i tone u zlo, tako i đavola potiskuje naniže. A mit o Posejdonu je stvoren u davna vremena, još u doba kada ljudi takoreći ništa nisu znali. Zato su se ljudi iz svog neznanja plašili onoga koji radi iza leđa i skriveno. A pored toga bio je užasno moćan, drzak, razdražljiv, svađalica i još kojekakav. Ipak, on bi danas u demokratiji  imao najviše sledbenika i imao bi vlast, a  možda on i vlada.

Ono što je Posejdon u Grčkoj, to je Neptun u Rimu. Posejdon je kao tvorac konja nazvan Hipije, a Neptuna su zvali Konsus što znači “savetnik”. Po ovome Konsusu se i danas  saveti nazivaju konsultacije, i to se zna. Ali se ne zna da imena Konsus i Hipija imaju isto značenje. Hipije je ime dobijeno od konja, a Konsus je takođe ime dobijeno od konja, a iz srpskog jezika. To isto važi i za ime konzulovo, zato se ne treba čuditi što je Kaligula proglasio konja za konzula. Kaligula možda jeste bio lud, ali nije bio glup kada je to učinio.

Mnogi junaci iz srpske narodne književnosti imaju konje savetnike, a i kod Homera je tako.Tako je jer konj u jeziku mita predstavlja pamćenje. Najpoznatiji učitelj u grčkom mitu je Kentaur Hiron,koji je mnogim slavnim junacima bio učitelj. Hiron je bio polu konj-polu čovek, a učitelj je baš zato što je delom konj.

Dakle, po srpskoj reči “konj” dobiše imena Konsus i konzul, a imena im znače isto što i konj u mitu, i u narodnim predanjima.

Rečeno je da je Posejdon isto što i đavo, a to će potvrditi i njegovo ime. Posejdon je bog mora, a da je on istorijska ličnost mogao bi biti admiral, kao, na primer, Gašpar Kolinji Šatijon zvani Admiral.

Ovaj Admiral je čuven po tome što je postradao u “Bartolomejskoj noći”, u noći između 23. i 24. avgusta 1572.godine. Istoričari koji su se bavili ovim istorijskim događajem, neće prihvatiti da je Admiral đavo i da nije mit ono što oni drže za istoriju. To je i razumljivo, oni su školovani za istoričare i neće dozvoliti da im se građa oduzima, jer bi onda ostali bez posla.

Admiral Kolinji koji je gospodar Šatijona je zapravo “gospodar Šejtana”, to će reći gospodar đavola. Đavo i sotona  u arapskom i turskom jeziku imaju ime “šejtan”.Vidimo da su imena Šatijona i šejtana slična, a to je stoga što imaju isto značenje.Šatijon je dobio ime po šejtanu ma čija da je to reč, a igrom reči od šejtana je nastalo i ime  Posejdon. Posejdonov je stan u vodi, đavolov je stan u vodi, admiralovo radno mesto je na vodi.

Admiralu Kolinjiju gospodaru Šatijona je odsečena glava i poslata u Rim, gde bi trebalo i danas da se nalazi. Tako kazuju istorijska svedočanstva, a nama preostaje da u ovo verujemo ili ne verujemo.

Trozubac je glavno Posejdonovo obeležje, i svima je poznato kako izgleda trozubac.Trozubac je nalik na viljušku sa tri zuba, a takav lik ima i grčko slovo “psi”. Pravilo je u mitu da ime objašnjava svog nosioca, pa je tako i kod Posejdona. Po tome bi bogovo ime bilo Pseidon,a iz nekog razloga mu je u ime umetnuto “o” pa posta Poseidon.

Možda Posejdon zaista jeste “gospodar žene” kako se kaže, ali to nije značenje njegovog imena. Pored toga što je stvorio konja, srpski narod kaže da je đavo stvorio i ženu. E, sada dolazi ono što je zanimljivo.

U srpskom narodu ljudsko telo predstavlja porodicu,na kojem glava predstavlja muža, a vrat predstavlja ženu. Vrat se drugim imenom zove šija. Srpska “šija” dala je ime jednoj neobično značajnoj naučnoj reči.

Psiha, prastara grčka reč kojom su stari Grci nazvali dušu, zapravo je srpska reč šija. U jeziku mita žena i duša su istoga značenja, a na ljudskom telu ženu predstavlja šija (vrat).

Ćirilično slovo “š”, grčko slovo “psi” i Posejdonov trozubac su istoga obl- ika. Ne samo da su istoga oblika, nego je grčko “psi” isto što i srpsko slo- vo “š”. Tako je srpska šija postala psiha. Narodna nauka kazuje:

-Muž je u kući glava, a žena je šija, ali šija glavu navija.

-Ako je muž – glava, a žena – šija: kako ona (šija) hoće tako i zavrće.

Tek da se zna ko je ko u kući. A reče nam se da glava vrti kako šija hoće. Isto ovako kazuju filozofi za dušu, jer su duša i šija istoga značenja u jeziku mita. A istu nauku i istim jezikom govore i srpski narod i stari filozofi.

U jednoj priči se govori kako je neki siromašak odneo caru gusku na dar. Car primi dar od siromaha, ali ne zna kako da je podeli sa porodicom pa zamoli siromaha da on to učini. Siromah deli gusku:

-Caru daje glavu – jer je car glava carstva.

-Carici daje šiju – jer se car oslanja na caricu kao glava na šiju.

-Dvojici sinova daje noge – jer na njima stoji carstvo.

-Dvema kćerkama daje krila – jer će one “odleteti” tj. udaće se i otići.

Tako je siromašak podelio gusku carskoj porodici, a njemu ostade telo guske. Car ga zbog ovakve podele dobro nagradi.

Tako narod kazuje o šiji koja u jeziku mita predstavlja dušu, i po kojoj stari Grci nazvaše dušu “psiha”.

Reč “psamos” znači pesak. Na pesku se izležava Protej koji ima ženu Psamatu. Ako se “psamos” čita kao “šam”, neće se pogrešiti. U srpskim pesmama peskoviti Egipat se naziva Šam. Mislim da bi ovde pomogao francuski jezik, jer je reč “šamot” iz francuskog jezika a šamot je peskovita glina.

Za mitsku priču o Psihi se kaže da je to bajka koja govori o patnjama čovečje duše itd. I zaista je tako, ali mi nije jasno kako su oni došli do takvog nalaza.Mogu samo da pretpostavim da su to učenjaci negde pro- čitali, pa tako i drugima kazuju. Mit o Psihi je ista priča kao i priča o Pepeljugi i mnogim drugim devojkama, kojima zla maćeha zagorčava život. Priča je čak u detaljima ista, a u Pepeljugi ni jedan učenjak ne pronađe neki nagoveštaj nauke, a u “Psihi” nađoše psihologiju.

 

Ime Pseidon liči na reč pseudo, a ova reč znači: neistina, laž, obmana. Reč  pseudo znači obmanu i laž, a Pseidon(Posejdon) se premeće u razne likove i tajno deluje. Sve to radi i đavo čije je ime u arapskom i turskom jeziku, šejtan. A lingvisti bi mogli odgonetnuti otkud turska reč u fancuskom jeziku. Da je Šatijon šejtan(đavo) potvrdiće i Prosper Merime, koji je o Admiralu Šatijonu pisao u romanu “Bartolomejska noć”. Merime nije pisao istorijski roman, kako se misli, nego je on pisao mit. Možda se te noći nešto važno dogodilo, ali ono što mi čitamo o tom događaju je čisti mit. Zato se kod Merimea mogu pročitati ovakve reči o Šatijonu:

“Šatijon, onaj sotonski admiral”, “vraški strog” i slično. Kralj nabeđuje Žorža da ga je admiral uvredio: “Đavo me odneo, ako te nije teško uvredio” i navodi Žorža na osvetu. Da je kralj na Žoržovom mestu on bi admirala s prozora olovom “u krsta”. Admiral ima sedu bradu, i on je star i prestar i ništa ne zaboravlja, baš kao narodni đavo:

-Zašto vrag zna mnogo? Zato što je star.

Admiral je ranjen u petak, a narod kazuje:

-Ograisao kao đavo na Veliki petak.

A dotučen je i ubijen u nedelju pre zore, jer je nedelja sveti dan i đavo nedelju ne sme dočekati živ. Admiral je izdahnuo tek posle sedmog udarca, a Novi zavet kazuje da Isus izgoni iz duše sedam đavola, i da se sedam đavola useljava u nezaštićenu dušu.

Takav je bio admiral Šatijon čija se glava danas nalazi u Rimu, ako je verovati hroničarima.

Tako je i Merime pisao jezikom mita i zbog toga o njemu lepo govori Gete, koji je takođe pisao mit. Zbog toga su Geteova dela prepuna mitskih likova, a samo zbog toga da bi ih objasnio. Tako se u “Faustu” javlja  “Neptunov trozubac”, kojeg sačinjavaju Homunkul, Protej i Tales.

Homunkul je sjajni dvopolni patuljak stvoren u boci, koji bi da dela i dela i samo dela. Stari filozofi nam kazuju da je um delatan, a narodna predanja i bajke nam kazuju da se u boci nalazi duh.

Čim je stvoren ovaj patuljak, odmah se obratio Proteju i Talesu, i rekao:

“Neobično smo mi duhovno trojstvo”, a hor je zapevao:”Sakovasmo Neptunov trozubac tučan da kroti njime vale, oluje bes žučan. Kad gromovnik procepi oblačje tamno,odgovara Neptun tom tutnju pomamnom; ma kako odozgo da seva,palaca, za talasom talas odozdo se baca.”

Gete ne propušta da kaže ko dela “odozgo”, a ko “odozdo”,kao što to ne propušta ni Homer. A taj trozubac koji je “duhovno trojstvo” čine pored Homunkula iz boce još Protej, morsko pagansko božanstvo i Posejdonov sin, i Tales koji je istorijski filozof.

Protej je kao i otac Posejdon promenljive ćudi kao more, a i premeće se u razne oblike kao i otac. Protej je bio obdaren da proriče ali nije bilo lako dobiti od njega proročanstvo, jer se prometao u razne oblike i tako uspevao da pobegne. Da bi se od Proteja dobilo proročanstvo potrebno ga je uhvatiti i čvrsto držati, jer se samo tako može naterati da proriče. Najlakše ga je uhvatiti na peščanoj obali u podne, jer je imao običaj da se u to vreme izležava na pesku.Valjda mu se zbog toga žena zove Psamata, čije ime znači “pesak”. Dok se Protej izležava na pesku treba mu oprezno prići zgrabiti i čvrsto držati. Sve što nam mit kazuje o lovu na Proteja, u reč isto govori Platon o lovu sofiste.Govori se isto jer je morsko božanstvo Protej isto što i sofista iz filozofije.I sofista se premeće u razne oblike, a kada se uhvati mora se čvrsto držati.Dakle, Protej je sofista.

Prema tome, prvi zub trozupca je um, drugi zub je sofist, a treći zub je Tales. Tales je prvi grčki filozof i za njega se kaže da je samouk,a to je i razumljivo ako je on prvi filozof.

Tales uči da je voda izvor života i početak svega i da Zemlja leži na vodi. Odmah se nameće činjenica da je Tales “vodeni” filozof i da je takav predstavljen kao jedan zub na trozupcu vodenog boga. Tales nam je objasnio kako to da boga mora zovu Zemljotresac, i zašto vodeni bog potresa zemlju, a ne podzemni bog Had. To je stoga što Zemlja leži na vodi. Pored mnogih važnih stvari što je Tales otkrio, sada je važno reći da je otkrio godinu, godišnja doba i da je godinu podelio na 365 dana.

U svoj staroj književnosti se kazuje da Mesec pokazuje vreme. Tako je kod Sumeraca, Vavilonjana, u Bibliji, u Indiji i u celom svetu. Tako je i u srpskom narodu, koji za Mesec kaže: “ nego osta neženjen u majke, pak se šeta  po vedrome nebu i kazuje dane i godine.”

Vidimo da Mesec pokazuje vreme i da je neženja. Isti takav je i prvi filozof Tales: pokazao je ljudima vreme i bio je neženja kao i Mesec. Prema tome, što je Mesec u paganskom verovanju i u staroj književnosti to je i Tales, prvi filozof u istoriji filozofije. To je istina, a ono što se uči na visokim školama je velika ljudska bruka.

Kada Geteov “Neptunov trozubac” prevedemo na običan jezik, onda njega čine: um ili duh (Homunkul), razum ili Mesec (Tales) i sofist ili svest (Protej). Sa ovim trozupcem je Posejdon krotio morske talase i stvorio konja.

A slavni Tales je dobio ime iz srpskog jezika, i ime mu znači “talas”. Ime mu ne treba prevoditi na srpski jezik jer je srpsko. Postoji  u mitu Talasa, za koju se kaže da je personifikacija Sredozemnog mora. Kažu učenjaci da je poreklo ovog imena nepoznato, kao i  njegovo značenje. Postoji jedna istorijska priča u vezi ovog imena. Kada je Ksenofont vraćao grčku vojsku iz Persije, u jednom trenutku su videli da im prethodnica daje nekakve znake i nešto viču. Kada su prišli bliže, čuli su uzvike: Talasa! Talasa!, ali im nikako nije bilo jasno šta hoće da kažu. Kada su došli do prethodnice, videli su more kako talasa. Zbog toga što se more talasa, vikala je grčka vojska: Talasa! Talasa!

Ksenofont i grčka vojska nisu razumeli šta znači uzvikivanje “talasa”, jer je to bila domorodačka reč, a ne grčka.

Protejevo ime u mitu ima značenje “prvi”, a stvarno značenje njegovog imena je: “protivan”. Protej je dobio ime iz srpskog jezika i znači “protiv”, kao što takvo značenje ima i u imenu Protagora. Protagoru su zvali Rasprava i volio je da protivreči, pa je i napisao “Protuslovne tvrdnje”. Takav je Protagora zato što mu je takvo ime, a bio je sofist. Sofisti su prepirači pa je zato slavnom sofisti ime Protagora, što je ustvari srpska reč “protuđer”. Protuđer znači “protivtok”, i to je značenje Protagorinog imena i njegove sofističke filozofije.

Ovo jeste rečeno zbrda-zdola, ali važno je šta je rečeno, a ne kako je rečeno.

Glauk je morsko božanstvo obdareno proročkim duhom, za kojeg mitolozi primetiše da je istovetan sa Protejem. Ovaj Glauk je bio krmanoš na čuvenoj Argo lađi, u čuvenom pohodu Argonauta, a priča se da je on tu lađu i sagradio. Argo lađa je bila čudesna jer je mogla govoriti i proricati, baš kao što je to mogao i Glauk koji je poistovećen sa prorokom Protejem. Pored toga, ova lađa je bila tako lagana da se mogla na ramenima nositi, što su Argonauti često i činili.

Kakva je to lađa koja se nosi na ramenima? Homer u “Ilijadi” kaže:

“Više pomaže pamet drvoseči negoli snaga, samo pameću opet na sinjoj pučini krmar brodom upravlja brzim kad stanu ga bacati vetri; pameću jedan vozar nadmašuje drugog vozara.”

Tako kazuje Homer, i nema u staroj književnosti druge lađe osim ove kojom upravlja pamet. O lađi će se govoriti posebno na drugom mestu, a ovde je reč o Glaukovoj lađi koja se na ramenima nosi. Lađa koja se nosi na ramenima i koja govori i proriče, morala je biti prepoznata od onih koji sebe smatraju naučnicima, a nije. Pa kada ništa nisu prepoznali, nisu prepoznali ni lađu.

Da skratimo, ovom lađo upravlja razum,glava, a Glauk je upravljao Argo lađom jer mu je ime Glauk.

Kaže se da u grčkom jeziku “glauka” znači sova, a sova je simbol mudrosti. U srpskom narodu simbol mudrosti je glava, i glava je u narodnim pesmama uvek “na ramenu”. Po srpskoj “glavi” dobili su imena i božanstvo i krmanoš Glauk, i mudra ptica glauka (sova). Pismo na kojem su pisane ove knjige nema slovo “v”, pa je tako “glava” postala Glauk i glauka. Mitskim lađama i kolima upravljaju glava i razum, a ne neki edukovani krmanoši i kočijaši sa diplomom.

Iz tog razloga je Argo lađa nošena na ramenima. Pa kada se zna zašto je lađa nošena na ramenima, onda bi se moglo dokučiti kakav su to pohod preduzeli Argonauti. Moglo se, ali se nije htelo.

Na bojnom polju Kurukšetri, Arđunin kočijaš je bio sam bog Krišna. I to nije izuzetak, nego je to tako u svakog zdravog čoveka. Tako je bilo u doba neznanja, a danas bez diplome, to nije moguće.

Kada, u “Državi”, Sokrat pravi  državu “u mislima” , glavni sagovornik mu je Platonov brat Glaukon. Kada se Sokrat obraća Glaukonu on to ovako čini:

“Ali božanski Glaukone”, ili: “Deco Aristonova, slavnog muža božansko koleno”. Tako se Sokrat obraća Glaukonu, ali mu to ništa ne vredi, jer filozofi znaju da je Glaukon Platonov brat, a Platon je istorijski filozof.

Opet Sokrat pokušava da kaže s kim razgovara, pa kaže:

“Navalio si na moj govor iznenada, kao bujica, i nemaš milosti prema mome oklevanju. Možda i ne znaš da sad, kad sam jedva utekao od prva dva talasa, najavljuješ na mene najveći i najteži od njih, a to je treći.”

Glaukon navaljuje talase na Sokrata i preti da ga potopi, a naši filozofi ič ne mare za to. Njih ne dotiče ni Sokratovo kazivanje Glaukonu, o boguGlaukonu:

“Jer, sad smo kazali istinu o njoj, ali se ta istina odnosi na nju samo kad je duša onakva kakva se sada pojavljuje; a gledali smo kao ljudi koji gledaju morskog boga Glaukona, a ne mogu više tako lako da ga vide onakvog kakav je bio, jer su prvobitni njegovi delovi otrgnuti od tela- delimično razbijeni i potpuno unakaženi talasima, a nešto drugo naraslo po njemu: školjke, alge, kamenje…”

Morski bog Glaukon i Platonov brat Glaukon su isto, i baš zbog toga je on glavni Sokratov sagovornik u građenju države “u mislima”. Zbog toga Sokrat  kaže da je uzor  te države  na nebu. A pošto je Glaukon Platonov brat i pošto su oni “božansko koleno”, postavlja se pitanje: Ko je u stvari Platon? Jedino se pouzdano zna da Platon nije ono što se danas o njemu uči i kazuje.

Međutim, ovo nije naučni nalaz. Naučni nalaz je da učenjaci svakim novim čitanjem starih dela pronalaze nešto novo u tim delima. Svaki učenjak koji drži do sebe i svoje učenosti, dužan je da svetu obelodani neku skrivenu tajnu koju nose stara dela. Pa kažu: Do sada se čitalo onako, ali posle ovoga otkrića čita se ovako.

Filozof Niče je uspeo da u helenskoj lirici pronađe muziku i da je izučava, što je dalo podstreka potonjim učenjacima da i oni tragaju za čudnim otkrićima. Trud je urodio plodom i nađe se muzika u mitu. Bilo je mučno probiti led, a potom ide kao po ledu. Ako su filozofi našli muziku u lirici i antropolozi su našli muziku u mitu, po onoj narodnoj:- I mi konja za trku imamo.

Pronalazač muzike u mitu je francuski antropolog Levi-Stros, koji je taj pronalazak pokazao i dokazao u svom “kapitalnom” delu “Mitologika”. U oceni i preporuci ovoga “kapitalnog” dela saznaje se štošta o njegovoj vrednosti, i saznajemo da pored naučne vrednosti ono ima i literarnih vrednosti. U stvari, reklo bi se da se delo preporučuje ponajpre zbog načina na koji je autor napisao delo. Danas nije dovoljno naučno otkriće, potrebno je otkriće obelodaniti na poetski način.

A šta je pronašao antropolog?

Antropolog je u mitu pronašao “divlju misao”, ali iako je to divlja misao, on u njoj pronalazi “dubinske logičke strukture”. Pronalazi binarne poruke koje se prenose nesvesnim putem i “čitav sistem arhaičnog oblika filozofije nesvesnog sebe”. Ali nije to glavno otkriće, glavno otkriće je muzika koja je čučala skrivena u mitu, sve dok je antropolog ne otkri.

Psihijatar Jung je otkrio u mitu “pripovedanje nesvesnih psihičkih radnji”, a antropolog je uspeo da pronađe u mitu čitavu “filozofiju nesvesnog sebe”. Tako se pokazalo istinitom tvrdnja starih učenjaka, da se s kolena na koleno ljudsko znanje umnožava. Nije mala stvar pronaći filozofiju u nesvesnom, još ako to saopšti “pritajeni pesnik i neostvareni književnik”, onda to mora biti “kapitalno delo”.

A da je antropolog pronašao muziku u mitu u to nema sumnje za onoga koji preporučuje ovo delo čitaocu. Iz preporuke saznajemo da je antropolog u mitu pronašao simfonije, partiture, uvertire, sonate, teme i varijacije, fuge i još koješta. Kaže se da jedno od bitnih Levi-Strosovih metodoloških postulata zasniva na analogiji mitoloških korpusa i orkestarkih partitura jer se osnovne poruke mita prenose nesvesno sa generacije na generaciju kao celine, a ne kao pojedinačni mitovi. U tome je jadac, dok su ranije učenjaci analizirali strukture jednog dela ili jednog mita, antropolog to čini na sebi svojstven način i tako pronađe muziku.

Iako se kaže da je ovo kapitalno delo i odaje se priznanje učenjaku, ipak čudi da ova muzika osta nepoznata široj javnosti. Već pola veka narod čeka da čuje još koju o ovoj muzici, a učenjaci ćute li ćute.Oni ćute o samoj muzici, ali i dalje pronalaze muziku u starim knjigama.

Jedan univerzitetski profesor je ovih dana pronašao muziku u Platonovim delima. To je otkriće koje će generacijama, budućim naučnicima obezbediti radno mesto i zvanje učenjaka.

Ovaj profesor doktor je provalio Platonovu šifru, a kada je ušao u Platonovu nauku tamo ga je dočekala – muzika. Sve se svodi na dvanaest nota muzičke lestvice, i kroz njih se sve kazuje. Kada se čitaju Platonove knjige, čitateljeve emocije slede uspone i padove muzičke lestvice. U isto vreme Platon na svojim čitaocima svira kao na nekom muzičkom instrumentu.

Tako kazuje profesor doktor sa univerziteta cenjenog, ali ništa nam ne reče o samoj muzici. A ne reče nam čije emocije slede uspone i padove muzičke lestvice, svakog čitaoca ili samo onoga koji je razbio “Da Vinčijev kod”?

Zato se ova velika otkrića današnjih naučnika nalaze ovde, u nauci o mitu, mitologiji. Svi su izgledi da je u ovim značajnim naučnim otkrićima imao udela i sam Posejdon, ali evoluirani bog iz današnjih dana.

Što se tiče Posejdona, o njemu je napisao priču i Kafka, i ko želi da o ovom paganskom bogu sazna nešto više, valjalo bi da pročita ovu priču. Ne samo da bi saznao nešto više o Posejdonu, nego bi saznao ko je zapravo Kafka i o čemu piše, jer se u školi ne može naučiti o tome šta piše Kafka, iako je uvršten u školsko gradivo. Ne može se naučiti, jer niko to ne zna, kao što se danas ne zna o čemu pišu mnogi slavni književnici.