Srbi i narodno stvaralaštvo

-Niko nema što Srbin imade: Srbin ima svoju krsnu slavu, krsnu slavu i Svetoga Savu.

I zaista, nijedan narod na svetu nema svoju krsnu slavu, i svoga Svetog Savu. Velika je stvar imati svoju krsnu slavu i svoga Svetoga Savu, ali danas malo Srba ima svoju krsnu slavu i svoga Svetog Savu. Danas potomci Srba ne slave ni krsnu slavu ni Svetoga Savu, nego samo simbolično obeležavaju slave svojih predaka. Ovi to rade samo iz običaja koji su nasledili, a o pravoj slavi krsnog imena i Svetoga Save ni traga nema.

Danas je novo vreme vreme znanja i razumljivo je da to vreme i Srbe očeše, te danas i Srbi imaju znanje jer su izučili škole. Ali i ako su oni edukovani oni i dalje drže do običaja koje su nasledili od predaka. Međutim, nije sve sjajno u srpskome narodu jer još ima onih koji nisu edukovani i ne žele da se edukuju. Zbog toga je intelektualna i druga elita čvrsto odlučila da iz naroda iskoreni ove nazadne elemente. Zbog toga je politička elita dala intelektualnoj eliti školstvo i medijski prostor, sa zadatkom da se ovo zlo iskoreni. Sve se može kad se hoće, kaže narod i to se i u ovom slučaju potvrdilo.

Neverovatno je kojom brzinom teče ova edukacija, danas se edukovani gnušaju onoga što su do samo pre dve decenije slavili needukovani. Ali, i pored ovih veličanstvenih rezultata srpskih elita, u svetu je iz dana u dan sve gore mišljenje o Srbima. Politička međunarodna zajednica hvali srpsku elitu i bodri ih u njihovom nastojanju, ali medijska međunarodna zajednica ne daje na to ni pet para nego tera po svome i o Srbima govori sve najgore. Srpskim elitama je jasno da su za ružnu sliku o Srbima krivi neki pojedinci u srpskome narodu, a ne mediji međunarodne zajednice. Onda oni dignu svoje elitne borce, pa opleti-ožeži po ovim pojedincima što kaljaju ugled edukovane Srbije.

A ovi borci nisu makar kakvi borci, oni su elita edukovanih Srba. Sve su to edukovani ljudi koji su izučili visoke škole kojekuda, i koje su stipendirale najčuvenije belosvetske fondacije. Ovi borci odrade svoj posao na najbolji mogući način, jer oni ne mogu drukčije, i rezultati su im izuzetni, ali to medije međunarodne zajednice ništa ne dotiče, oni i dalje o Srbima sve najgore.

 

Međunarodna zajednica zna a to zna i srpska edukovana elita (jer im je rečeno), da je srpski narod zatočenik mita.

Svi narodi imaju mitove, ali su Srbi jedini zarobljenici mita. Tako kazuje srpska edukovana elita.  Srpski narod nikako ne može da se oslobodi prošlosti i da se okrene budućnosti, a to je u potpunoj suprotnosti sa naučnim shvatanjem života. Jer edukovani čovek zna da je prošlost prošla i ne postoji, i jedino što čovek može očekivati od života to je budućnost. Život nije bajka pa da ljudi kao Ivica i Marica ostavljaju tragove iza sebe i da se osvrću, nego je život napred u budućnosti. To je pravo znanje i tako se živi, a razumevanje života srpskoga naroda teška je zabluda. Kako samo smešno i žalosno zvuče poslovice i izreke srpskoga naroda, kada se sagledaju iz budućnosti. Edukovanom  čoveku nikako nije jasno da takav narod još uvek može postojati u ovoj veličanstvenoj civilizaciji. Koliko je taj narod zastranio i koliko ne shvata da je njegova budućnost u budućnosti a ne u osvrtanju na prošlost, vidi se iz njihovih narodnih izreka.

 

-Sve ima prošlost, ali sve nema budućnost.

 

Iz ove njihove izreke može se lepo videti koliko je taj narod zastranio, i koliko je njegova misao daleko od misli edukovanih ljudi. Uzmimo za primer jednog sredovečnog čoveka: prošlost je njegova mladost. Ima li taj sredovečni čovek mladost? Naravno da nema. Tako je i sa starim čovekom, jer je to prirodni zakon. Prošlost starog čoveka je mladost i sredovečnost i on to nijedno nema, nego mu je samo budućnost ostala.

 

-Oni koji ne poštuju svoju prošlost, imaju malo nade za svoju budućnost.

 

Kako se može poštovati nešto što ne postoji?!

Narodu se mora objasniti da je on u zabludi koji su mu neuki preci ostavili, i da budućnost ne čeka takve. Jer za edukovanog čoveka jedino je budućnost izvesna, a sve ostalo ne postoji. Doduše, postoji i sadašnjost, ali je ona tako kratka da nije vredna pomena. Zato edukovani čovek kratku sadašnjost koristi da ugodi samome sebi, da bi sretan i zadovoljan ušao u budućnost.

 

-Ko zna odakle dolazi, taj zna i kuda ide.

-Da bi znao kuda ideš, moraš znati odakle dolaziš.

-Ko se osvrće, vidi bolje unaprijed.

 

Žalosno je videte u kakvoj su zabludi ovi ljudi, jer uopšte nije važno odakle se dolazi da bi se znalo kuda treba ići. To najbolje svedoči današnji edukovani čovek koji ne zna da li je došao od majmuna ili od Boga, ali nepogrešivo zna da ide u budućnost. I kako neko može bolje videti u napred, ako je okrenut unazad?

Ovih nekoliko primera je dovoljno da se sagleda sva nesreća što je zadesila ovoga needukovanog zarobljenika mita. A ovo je tek jedan sitni delić prave nesreće što je zadesila taj narod.

 

Srbi tvrde da su nebeski narod.

Ovo je čisto ludilo, jer živeti u ovoj veličanstvenoj civilizaciji a želeti živeti na nebu, nije ništa drugo nego ludilo. Valja reći da su elitni borci za edukaciju učinili zaista mnogo tako da danas tek šačica Srba želi da su nebeski, jer je danas većina Srba edukovano zahvaljujući inelektualnoj i svakoj drugoj srpskoj eliti.

 

Srbi su najstariji narod.

I ako su edukovani još u 19. veku doneli iz sveta dokaze da su Srbi poslednji sišli sa drveta, narod je ostao uporan u tome da su Srbi najstariji narod. Edukovani su se zbog ovakvih ludosti stideli svog naroda i ubeđivali svet kako nisu svi Srbi takvi, i za primer sebe isticali. I ovde je edukacija  učinila svoje pa je danas tek nekolicina Srba ostalo needukovano dok je velika većina spremna da je međunarodna zajednica prigrli.

Međurim, danas se javljaju edukovani i panično saopštavaju da statisička nauka tvrdi kako je srpski narod danas najstariji u Evropi. Još kažu da će vrlo brzo postati i najstariji narod u svetu, i da će ga i nestati za nekoliko vekova. Dakle, čak je i današnja nauka utvrdila da tu nešto ima, pa možda narod i nije zastranio.

Svi su izgledi da je ovde veliki nesporazum i da i edukovana elita i prosti srpski narod imaju istu nauku, i da je i prosti narod okrenut budućnosti.

Srpski narod je najstariji narod i izumire, a budućnost edukovanih je starost i smrt. To nam se kaže da je srpski narod bio okrenut budućnosti i pre nego su se edukovani ispilili iz škole.

Možda njihove izreke i nisu tako besmislene, možda te izreke kriju u sebi nekakvu tajnu poruku? Poznato je nauci da su stari narodi pisali u šiframa svoje tajno znanje, koje današnji edukovani čovek iz vremena znanja još nije uspeo dešifrovati. Zato bi valjalo proučiti navedene narodne izreke o prošlosti i budućnosti, i dodati im i sledeće:

-Ostavljaj iza sebe, da bi imao ispred sebe.

-Prošlost je ulaznica za budućnost.

-Prošlost stoji na putu sadašnjosti, a jedna i druga na putu budućnosti.

 

Srbi sanjare da žive u Velikoj Srbiji.

Edukovani čovekoljupci i svetski i srpski užasavaju se pri pomisli na Veliku Srbiju. Zamislite samo kakva bi to pretnja bila svetskom miru i blagostanju, kada bi nekoliko miliona Srba živelo u svojoj Velikoj Srbiji.

Zato edukovanima na kraj pameti nije da tako nešto dozvole, nego oni kad god mogu okrnje srpsku zemlju i očiste je od Srba. Tako su radili vekovima a tako su uradili i pre nekoliko godina, a tako će raditi sve dok ne iskorene to zlo. U tome poslu uvek im je pomagala srpska intelektualna elita, jer oni rade isti posao i edukuju narod.

A što se tiče Velike Srbije, dugo živim u ovome narodu i za ovu želju srpskoga naroda nisam čuo od naroda, nego od onih koji otimaju srpsku zemlju i ubijaju srpski narod. Međutim, edukovani Srbi ne žive sa narodom, pa kada čuju ovakvu optužbu užasnu se zajedno sa svojim belosvetskim prijateljima, pa ospu drvlje i kamenje na zabludeli narod.

 

Velika Srbija je nekada postojala, i za to vreme se govori da su ljudi živeli u raju i svi govorili hebrejski. Ta Srbija je bila svetska država i prostirala se od Atlantskog do Tihog okeana. Ove države odavno nema ali su ostali „arheološki“ dokazi njenog postojanja.

Iberija je zemlja kojom teče reka Iber po kojoj je celo poluostrvo dobilo ime Iberija, a iz latinskog jezika.

U Gruziji nema reke Iber ali se ta zemlja nekada zvala Iberija, i nije poznato kako ova latinska reč dođe u ovu zemlju. Srbi su Gruzijce u srednjem veku nazivali Đurđijanci, i ime im je po svetome Đorđu. A zvali si ih i Iverima (Iberi), baš kao što govore stare knjige. Zanimljivo je šta piše o Iverima sveti Savo. Sveti Savo piše kako su davali opelo njegovom ocu:

„Pojali su najpre Grci, potom Iveri, zatim Rusi, po Rusima Bugari, potom opet mi, njegovo stado sakupljeno.“

Nije jasno, kada je prethodno pevalo „njegovo stado sakupljeno“? Jasno se kaže da su pojali „najpre Grci“, što znači da niko pre njih to nije činio. Po Grcima su pojali Iveri, zatim Rusi, pa Bugari, „potom opet mi“.

Jasno je da „mi, njegovo stado“ nisu ni Grci, ni Rusi, ni Bugari, pa bi to mogli biti samo Iveri. Možda nije slučajno što Savo i za Ivere i za „mi, njegovo stado“ kaže da su pojali „potom“, dok za ostale govori da su pojali „najpre“, „zatim“ i „po“.

Ko bi bili Iveri, i kakav značaj imaju da bi davali opelo Nemanji?

Srpska zagonetka kaže:

-U sobi teše, a iverje van pada? (misao i reč).

Iver u jeziku mita znači misao i reč, i iver je bio značajan u narodnim običajima. Pri sečenju badnjaka prvi iver se uzimao i stavljao u mleko, da bi bilo što više skorupa.

Po ovome bi bilo da su Iveri dobili ime po iveru, i da im ime znači: reč i misao. Valja znati da je Nemanja umro kao monah Simeon, a ime Simeon  je nastalo od reči „seme“ i ima takvo značenje. A seme u jeziku mita znači „reč“.

 

Staro ime Irskog ostrva bilo je Hibernija. Šezdesetih godina prošloga veka Miloš Crnjanski se obratio srpskim učenjacima i ukazao im na mnoštvo geografskih pojmova u Irskoj koji su imenovani srpskim imenima. Crnjanski je ta srpska imena pronašao listajući stare knjige, a pronašao je polje Gavran, reku Bojanu i još mnoštvo čisto srpskih imena. Crnjanski nije romantični kvaziistoričar koji je hteo da proturi svoju kvazinauku, nego on upozorava naučnike o onome što je pronašao. Crnjanski upozorava naučnike i moli ih da prouče ovo otkriće, ali od toga ništa nije bilo i kao da to nauku nije zanimalo. Ili je neko sprečio učenjake da se time bave.

 

Srbija u kojoj živi srpski narod postoji i danas kao mala i očepurana državica, koja je u srednjem veku zauzimala veći deo Balkanskog poluostrva. A glavni dokaz ove svetske države i danas nosi isto ime i zove se Sibirija. Sibirija ili Sibir je površina zemlje velika koliko Australija i Evropa zajedno. Ova zemlja svedoči postojanje Srbije kao svetske države, a ovo ime je ostalo samo zato što na toj zemlji niko nije gradio svoju novu državu posle raspada te svetske države, pa joj nije dirao u ime.

Ta svetska država je postojala i za to doba mit govori da su ljudi živeli u raju i da su svi govorili hebrejski (srpski). To ne znači da su bukvalno svi ljudi govorili srpski, nego su svi učeni ljudi govorili srpski jer učenih ljudi mimo Srba nije ni bilo. Zato je srpski jezik osnova svim mrtvim jezicima, a stara književnost postoji samo na mrtvim jezicima.

Ovo današnji učenjaci ne znaju jer su oni zadojeni nekom drugom naukom, naukom koju im je podarila veličanstvena nauka novoga doba. A ne tako davno bilo je ljudi koji su to znali i svoje znanje pokušali da prenesu mlađem pokolenju. Jedan od onih koji je to znao bio je čuveni nemački kancelar Bizmark, čije su poslednje reči bile: Srbija! Ovo nisu smislili srpski romantičari i fanatici, ovako kazuju nemački izvori.

Bizmarkove poslednje reči su bile žal za državom iz doba raja, i to je jedini razlog zašto je „Srbija“ bila njegova poslednja reč.

Srpski učenjaci ne znaju da Dositej Obradović peva o toj Srbiji, a ne o nesretnoj i oglodanoj Srbiji iz njegovog doba. Dositej vapi da se ta Srbija probudi jer je davno zaspala, a ne nemoćna i umiruća Srbija njegovog vremena. Da to nije tako onda bi ta pesma bila pesma jednog ludaka, koji mimo svih istorijskih činjenica svojom prevelikom ljubavi prema svojoj zemlji zavodi narod. Ali se niko od učenjaka ne nađe da tu očiglednu činjenicu javno kaže, nego se i danas ta pesma nalazi u školskom gradivu.

 

Srbi su u staro doba jeli zlatnim kašikama.

Edukovani se užasavaju ovih reči i u njima prepoznaju šovinizam i rasizam. To je njima moguće prepoznati jer su oni edukovani i u belom svetu izučili školu. Ali postoje neoborivi dokazi da je srpski narod jeo zlatnim kašikama, i jeo je sve dok ga nisu isterali iz sela i edukovali. Lično sam poznavao ljude koji su jeli zlatnim kašikama. U mladosti sam svojim očima gledao Srbe kako jedu zlatnim kašikama, ali poslednjih decenija ne izlazim iz grada pa ne znam imali još koji Srbin da jede zlatnom kašikom. U gradovima se odavno ne jede zlatnom kašikom pa edukovani mi-

sle da se nikad nije ni jelo.A ako se nekada i jelo jelo se, misle oni, u gradovima, jer oni znaju da je u gradovima kultura i sve što je napredno. Oni tako znaju jer su edukovani i kao takvi oni ne mogu da razbiraju, i da razumeju šta znači jesti zlatnom kašikom.Jer da oni to znaju ne bi jeli govna i pričali koješta, i zavodili narod. A onaj koji jede zlatnom kašikom, jede zdravu hranu, i kazuje i sebi i narodu istinu.

 

Srbi tvrde da se svet zaverio protiv njih.

Ovo je smešno. Ovaj veličanstveni svet da se zaveri protiv jednog naroda, makar to bili i zli Srbi, to samo može needukovanom pasti na pamet. To što je svet oteo od srpskog naroda njegovu zemlju i dao je drugima, to nije zbog zavere, nego zbog „zločinačkog režima Slobodana Miloševića“. A to što se tom otimačinom oteo i srpski narod i dao drugome da njime upravlja i ako to oteti narod nije želeo, to nije zbog zavere nego kada se kažnjava onda se tako radi. Ako neko sumnja u ispravnost ove

tvrdnje, neka se malo osvrne u prošlost (mada se ovo kosi sa naukom edukovanih), pa će videti da se tako radilo vekovima. Kad god su otimali srpsku zemlju otimali su i preživele Srbe, samo zato da bi od njih napravili ljude dostojne budućnosti. I zaista, u tim otetim srpskim zemljama nema ni traga od tih divljaka, nego se danas tu nalaze uzdanice usrećitelja ljudi i najveći srbomrsci.

 

A što je rađeno u prošlosti vekovima radi se i sada, i zato srpske zemlje i srpskog naroda ima sve manje. Ali o tome edukovani ne razmišljaju, jer edukovani gledaju samo u budućnost.

O zaveri mogu da govore samo needukovani,a edukovani to nikada neće prihvatiti. Autoritet je jasno kazao: intelektualcima ne priliči da vide zaveru. Zato svaki koji sebe smatra intelektualcem ni po koju cenu ne želi da vidi zaveru. Zaveru mogu prepoznati samo nazadni i needukovani elementi ovoga društva, a takvi se danas ne pitaju jer je danas doba znanja, svetlosti i ljubavi. Zato, kada mečka zaigra pred vratima samo se primitivci uplaše, edukovani mečku ni ne primećuju jer je njima rečeno da ne priliči intelektualcu da mu se mečke priviđaju.

A zavera je planetarna i opšta jer je to zavera protiv čoveka u prvom redu, a potom protiv Srba jer su samo Srbi kadri prepoznati tu zaveru. Ali danas, dok Srbi pokušavaju da čovečanstvu otvore oči, čovečanstvo je iz petnih žila zapelo da ih uništi.

 

Vuk Karadžić je zapisao sredinom 19. veka:

„Narod srpski nema drugih ljudi osim seljaka. Ono malo Srba što žive po varošima kao trgovci i majstori, zovu se varošani; i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s turcima u gradove. ili s novcem bježe u Njemačku, za to oni ne samo što se ne broje među narod  srpski, nego ih još narod i prezire.“

Tako kaže Vuk i to su svi razumeli koji su pročitali, naravno, svako na svoj način. Kako god je narod prezirao te poturice, tako su i oni živeli u ubeđenju da su edukovaniji i bolji od naroda, a tako su ih cenili i oni sa kojima su živeli i oni kod kojih su bežali za vreme rata.

Sada valja odgovoriti na pitanje: Kako je kulturni svet cenio te poturice, a kako srpski narod? Jasno nam je da je narod uvek bio dostojan prezira u očima kulturnjaka. Kako je bilo tada tako je i sada, i tako će uvek biti.

Problem je što čovek bez znanja ne može da prepozna „svoje vreme“ pa mu zlo izgleda uzvišeno, a dobro dostojno prezira. Uvek su takvi bili miljenici kulturnog sveta, i uvek je narod bio prezren od kulturnog sveta. Uvek se rđa stidela svog naroda, i uvek je bila na strani neprijatelja svog naroda. Sve je isto i ništa se ne menja, samo se menjaju ljudi koji ne prepoznaju svoje vreme. Zato narod kaže:

-Svako vreme ima svoje neljude.

Razlika je samo u tome ko je na vlasti, ljudi ili neljudi.

Zato je danas moguće da novovremeni Vuk Branković govori o Milošu Obiliću. On se poziva na Miloša jer nije svestan da je veća rđa od Vuka Brankovića.

 

U Karadžićevo vreme je u gradovima živelo „nešto malo“ Srba, a danas u gradovima živi većina Srba. A i oni što žive u selu žive kao da su u gradu jer to nije nekadašnje selo, nego je to mali grad. Oni danas imaju televiziju, mobilni telefon i internet, i žive isti život kao i oni u gradu. A to znači da je civilizacija obuhvatila čitav srpski narod, osim onih nekoliko što su smetnja integraciji srpskoga naroda u kulturni svet.

 

Nekoliko decenija posle Vuka Karadžića Jovan Cvijić piše da se oni ljudi koji su naseljeni uz veće drumove odlikuju lukavošću, sebičnošću, škrtošću i bezobzirnošću.

Čovek ne mora biti genije da bi shvatio kako su ti ljudi dobili ove osobine. Valja znati da su ovi isti sebe stavljali iznad prostoga naroda, i da je kulturni svet njih držao za kulturniji deo srpskoga naroda. Takvi su bili oni koji su živeli uz veće drumove.

A ti nekadašnji veći drumovi su obični puteljci u odnosu na današnje auto-putove.

 

Iz ovoga vidimo da je i srpski narod imao svoje edukovane i da su onibili uz kulturni svet, i da su se smatrali boljim od naroda, i da ih je tako i svet smatrao. Iz istorijskog iskustva znamo da je kulturni svet uvek nasrtao na srpski narod i da mu je otimao zemlju, ubijao narod, a preživele optuživao za primitivizam i prevaspitavao ga. Iz istorijskog iskustva znamo da su samo najveće sile svoga doba nasrtale na srpski narod.

Ali to nama ništa ne vredi, jer edukovanom čoveku ne priliči da se osvrće na prošlost nego da gleda u budućnost. Iz istorijskog iskustva znamo da su srpsku zemlju između sebe bratski podeli hrišćanski Vatikan i islamska Turska. Ali to nema nikakve važnosti danas, jer su danas ljudi okrenuti ka budućnosti. Iz istorijskog iskustva znamo da su hrišćanski Vatikan i islamska Turska u poslednjih sedam vekova uvek bili saveznici u borbi protiv hrišćanskih Srba. Tako je bilo pre sedam vekova, tako je bilo u Prvom svetskom ratu, tako je bilo u Drugom svetskom ratu, tako je bilo u ratu od pre nekoliko godina, tako je i sada, a tako će biti i u sretnoj budućnosti.

 

Tako će biti dok god postoji srpski narod, a kako stvari stoje na pomolu je konačno rešenje. Jer je danas ceo svet obavešten o tom zlom narodu, i kao što se može videti, ceo svet se digao na noge da tom zlu stane za vrat i zada mu konačan udarac.

Niko ni od stranih ni od domaćih edukovanih čovekoljubaca ne sumnja u uspeh, jer je ovo proveren način borbe. Važno je da je na taj narod bačena anatema i da je svet tu anatemu prihvatio, a već će se pojaviti neki vitez koji će doneti „konačno rešenje“ za ovo zlo

Mi iz istorijskog iskustva znamo da je ovo pouzdan metod, pa zašto bi se izmišljale nove metode kada se zna da je ovo pouzdan metod. Mi danas znamo i ko je bacio anatemu i ko je doneo „konačno rešenje“, i ko je spašavao vitezove koji su doneli konačno rešenje. Sve se zna ali se o tome ne sme misliti i govoriti, jer to može da vređa osećanja današnjeg osetljivog bogoljupca i čovekoljupca.

-Ništa novo pod kapom nebeskom -, kaže narod. Ljudi kao i u prošlosti žive u svome vremenu i ne prepoznavaju svoje vreme.

Zato današnja anatema tako glatko prolazi kod edukovanih ljudi, a poznato je da su svi ljudi danas edukovani. Tako je bar u kulturnim zemljama, a one se jedino pitaju.

 

Što se god u svetu ružno dogodi mediji međunarode zajednice obaveste svet da su učinili Srbi, ili da su na neki način umešani u to zlo. Posle će se ispostaviti da to nije istina pa će neki mediji to demantovati, ali to već nije važno jer je prva vest učinila svoje. I tako dan za danom svet sluša o zverstvima tog zlog naroda, i to u ljudima izaziva prezir i mržnju prema tom zlom narodu. Pa kada „međunarodna zajednica“ čerupa srpsku zemlju i proteruje i ubija taj narod, od svetskih čovekoljubaca može dobiti samo pohvale i velika svetska priznanja.

Ono što su u prošlosti radile pojedine države, danas u ovoj veličanstvenoj civilizaciji radi „međunarodna zajednica“ uz svesrdnu pomoć Ujedinjenih Nacija. Danas je doba slobode i ljubavi jer danas ljudi žive u svome vremenu, vremenu znanja i svetlosti. Danas su ljudi edukovani i prepoznaju vreme u kojem žive, dok u prošlosti ljudi nisu bili edukovani i nisu prepoznavali vreme u kojem žive. Zato je u prošlosti moglo da se dešava da nekakve zle sile ne budu prepoznate, ali danas toga jok.

 

Dakle, metoda koja se koristila za uništenje Hebra, koristi se i za uništenje Sebra.

 

Hebri su izabrani narod i nebeski narod, i to svedoči Sveto pismo.

Nisu Hebri nebeski narod samo u Starom zavetu, oni su nebeski narod i u hrišćanskoj nauci. Apostol Pavle je utemeljitelj hrišćanske vere i Crkve, i on piše poslanicu Hebrima i kaže:

„Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga“, i tako piše samo njima. Hebri imaju nebesko zvanje i u nauci koju kazuje apostol Pavle.

Sebri kažu da su nebeski narod, ali o tome Sveto pismo ništa ne kazuje nego tako sam narod kazuje. Kada je Arap-aga oteo Jelu Jakšićevu i odveo u svoju zemlju, pita je:

„-Oj Srpkinjo, draga moja ljubo!

Evo ima tri pune godine,

Kako si se ti moja nazvala,

Što vo nikog od tvog roda nema?

Jal ne mare, jal ne čuju za te.-

Onda ona njemu besjedila:

-O Boga ti, aga Arap-aga!

Koliko je nebo od zemljice,

Toliko je i moj rod od mene.-„

 

Ovakvih kazivanja ima mnoštvo i jasno se kazuje da su Srbi nebeski narod, kao što se to kazuje i za Hebre. Tako se kazuje jer se kazuje ista nauka, a tu nauku su ljudima podarili Hebri ili Sebri. Hebri ili Sebri su učitelji i širitelji kulture, koju su u staro doba darivali narodima nauku koja je danas poznata kao Sveto pismo i sva ostala stara književnost.

Zato apostol Pavle prekoreva Hebreje:

„Jer vi koji biste odavna trebali da ste učitelji opet treba da naučite prva slova reči Božje, i postadoste da trebate mleka a ne jake hrane.“

Hebreji su odavno trebali biti učitelji ali su zatajili pa ih Pavle prekoreva. Pavle je mnogima pisao ali je samo Hebrejima kazivao da treba da budu  učitelji.

Rabi je hebrejski učitelj, a svaki Srbin je „rab Božji“. Za ovo postoje brojna svedočanstva, i prepuna su srpska groblja u kojima leže „rabi Božji“, i to se može pročitati na mnogim spomenicima.

Srbomrsci su tvrdili da su Srbi dobili ime po tome što su uvek bili sluge, što je i istina. Neki Srbi su se od ove nauke branili i tvrdili da su Srbi nebeski narod, što je takođe istina. Ali ni jedni ni drugi nisu znali ko su Srbi i svojom naukom su samo štetu pravili i zavađali narod.

A oni veliki hrišćanski vernici i srbomrsci ne setiše se da prezru Isusa Hrista, jer je i on bio rabi i sluga ljudima. Jer i sam Isus Hrist reče da nije došao da mu služe, nego da služi, i zato su ga zvali rabi. Da li je potrebno ukazivati na sličnost hebrejske reči „rabi“ i srpske „rab“?

Učenjacima ništa ne kazuje to što su robovi bili učitelji u Heladi kojoj se oni tako dive, jer je Zapadna civilizacija iz te kulture izrasla. Učenjacima ništa ne govori ni to što su robovi držali naučna predavanja u rimskom senatu. Učenjaci znaju i da su se odbegli robovi u Rimu zvali Servi, ali se nisu potrudili da razumeju o čemu govore stare knjige, nego ono što pročitaju bukvalno shvate i to smatraju znanjem i naukom.

U Persiji kod Artakserksa u 3. veku nove ere nalazi se sveti Tansar koji sređuje svete knjige, i njega nazivaju „Herbed nad herbedima“.

 

U davno doba kada su ljudi živeli u raju, svi su govorili hebrejski jezik.

 

-Govori srpski da te ceo svet razume.- kaže stara srpska izreka. A neki

kažu da je srpski jezik pramajka svim jezicima.

 

Hebri su svoju veru nazivali hebrejskom verom.

Srbi svoju veru zovu srpskom verom.

 

Srpski narod kazuje: „Sveti Savo i Sveti Pavo bili su – veli – dva rođena brata, i onda je bio jedan zakon srpski na cijeloj zemlji – kranjaca (katolika) i njihove vjere nije bilo nikako.“

Nekada je na celom svetu postojao samo srpski zakon, tako srpski narod pamti i zna. Narod dalje priča da se đavo prometnuo u zlatokosu devojku koja je zaludila svetoga Pavu, te ovaj obrije svoju zlatnu bradu i osnuje novu veru – kranjsku (katoličku). Zbog ovoga dela sveti Pavo zaglavi u „mračnu zemlju“, gde i dan danas ispašta svoj greh.

Katolički sveštenici ni danas ne nose brade sledeći svoga rodonačelnika, ali oni ne znaju zašto ne nose bradu i šta znači brada. Brada u jeziku mita znači sećanje, a sveti Pavo je obrijao svoju bradu i zbog toga i dan danas ispašta u mračnoj zemlji. Jer bez pamćenja nema znanja, a neznanje se jezikom mita naziva mrakom i tamom.

 

Današnja reka Marica koja se uliva u Egejsko more nekada se zvala Srbica, a u starim kartama se obeležava imenom Hebra. A zašto se ta reka imenuje imenom Hebra?

Pa zato što joj je ime Sebra, tj. Srba, Srbica kako je narod srpski zna.

Hebri su Sebri, i nema drugih Hebra do Sebra. Kom je god stalo do istine može se u to uveriti, ljudi su danas pismeni a knjige postoje pa mogu iz knjiga videti istinu. Ako su danas učenjaci nemoćni u ovom poslu neka taj posao prepuste policiji, jer policija još uvek priznaje samo činjenice.

Zato Srbi vekovima trpe zulum silnih kulturnjaka koji žele da usreće svet, a sretan svet može biti samo bez Srba. Današnje čovečanstvo baštini „Holivud“ istoriju i po njoj se ravna, a ta istorija postoji samo u njegovim snovima koje je nametnula nauka novoga doba. A tu nauku je nametnula sila koja vlada ovim svetom, i koja je stvorila ovu današnju veličanstvenu civilizaciju.

Tvorci ove veličanstvene tvorevine su Vatikan i njegov svetski ortak koji ima moć da vojno sprovede ideju u delo. Da je to tako bilo u prošlosti to se zna, jer o tome piše u knjigama. A da je tako i danas, to se ne zna jer to nigde ne piše. Današnji edukovani čovek ne može znati ono što u školi nije naučio i u naučnoj knjizi pročitao. A takav je zato što je on proizvod ove veličanstvene tvorevine, i samo takav valja ovoj tvorevini.

Zato i danas kao i u prošlosti ljudi znaju da je dobro ili zlo samo ono što im autoritet nametne, i spremi su i dušu svoju založiti da bi odbranili to znanje.

Zato se ne treba čuditi što će se edukovani užasnuti kada neko ko nije autoritet kaže da su Hebri Srbi, i da nema drugih Hebra do Srba. Jer edukovane ne zanima istina, njih zanima samo to da odbrane svoju učenost po kojoj su poznati manje ili više. A vrlo dobro znaju da ni nagrada neće izostati ako se pokažu kao junaci u toj borbi. Nije mala stvar dobiti nagradu za svoju borbu, pa makar da je i od dokazanog neprijatelja svoga naroda. Jer ne priliči edukovanom da se osvrće u prošlost, nego on je tako edukovan da gleda samo u budućnost. Odlikovanje je odlikovanje pa makar mu ime bilo „Podrivač“, i ne može ga dobiti svako od dokazane neprijateljske države. Zato je dobitnik ordena ponosan na svoje delo, i sa ponosom nosi orden.

 

U davno doba kada su ljudi živeli u raju svi su govorili hebrejski jezik. Danas nema ni trga da bi se ova legenda mogla smatrati istinitom. Jer da je ona istinita ostao bi bar mali trag koji bi to mogao potvrditi.

A srpski narod kaže: Govori srpski, da te ceo svet razume. Ovo je edukovanima smešno, jer su oni u školi naučili da su Srbi mali i istorijski beznačajan narod, i da tako mogu samo bezumni da govore. A šta činjenice kažu?

Činjenice kazuju da i danas srpski jezik govore ljudi na prostoru od Japanskog mora do Srednje Evrope. Taj jezik danas nauka naziva slovenskim i tvrdi da je to mnoštvo različitih jezika, a neki učenjaci iz prošlosti su tvrdili da su svi slovenski jezici nastali iz srpskog jezika, i da su samo narečja jednog jezika. A taj jezik je pre nekoliko vekova dopirao još dublje u Evropu, ali se danas više ne govori u tom delu Evrope jer su ga kulturniji narodi proterali odatle. Zato se danas tamo ne govori srpski jezik, ali su ostala srpska geografska imena koja svedoče da se tu govorio srpski jezik.

Upravo je srpski jezik glavni dokaz da su Srbi Hebri i da su nosioci znanja i kulture, i sva stara književnost je srpska književnost. Književnosti osim srpske svet nije poznavao sve do novoga doba, a tu književnost današnja civilizacija ne razume. Ono što današnja nauka zna to se ispililo tek sredinom 19. veka, i to što zna teška je zabluda. Ta zabluda je ljudima nametnuta i ljudi su je prihvatili kao znanje, i tako je danas  celo čovečanstvo u potpunom mraku. A to ruglo od nauke i kulture može se samo srpskim jezikom razobličiti, i zato su Srbi najgori narod na svetu, i zato je Vatikan smrtni neprijatelj srpskome narodu. I zato je srpski narod ubijan i proterivan vekovima, i zato ga ubijaju, proteruju i blate i danas.

Iz istog razloga su stradali i potomci Hebra kroz vekove, a današnjem čoveku je dobro poznat holokaust, koji je dao „konačno rešenje“ viševekovnom istrebljenju ovog naroda. A kada su ih istrebili iz svoje sredine, ostatku preživelih su dali „Holivud“ istoriju zbog koje se i danas trve sa svojim susedima. A što je za čoveka najžalosnije krivci za ovaj zločin i finansijeri ovih zločina i danas vladaju svetom, i sebe nazivaju Hebrima. Ovo je današnjim ljudima poznato, ali su oni nemoćni da bilo šta iz ovoga zaključe. Današnji čovek je edukovan i on nije kadar da izvlači zaklj- učke, jer on zna da se znanje nalazi u knjigama. Danas čovek zna da je Hitler bio član nekakvih okultnih društava i da je hteo da bude Arijevac, i zna šta je u to ime učinio. U svome poduhvatu nije u potpunosti uspeo, jer je od čudotvornih relikvija imao samo Longinovo koplje, a nedostajali su mu Sveti gral i Zavetni kovčeg.

Današnji čovek  zna da je to moglo biti u prošlosti, ali danas u njegovo vreme to nije moguće jer je njegovo vreme vreme znanja kulture i ljubavi. Danas se ne bi mogo desiti da neki ludi fanatici ubijaju neki narod, jer je danas novo vreme.

 

Dok je NATO bombardovao i ubijao srpski narod, svetskim medijima je Madlen Olbrajt pričala o svom hebrejskom poreklu. U isto to vreme komadant NATO snaga Vestli Klark, iznenada je pronašao svoje hebrejske korene, i o tome je obavestio svetske medije što su ovi i zabeležili.    Slučajno?

Dakle, Hitler je mogao da bude ludak i fanatik i da čini strašne zločine, ali u naše doba to nije moguće jer smo mi nosioci slobode, demokratije i svega onog što divni ljudi mogu podariti. Ali, zaboravlja se da je malo ljudi imalo tako lepo mišljenje o sebi kakvo je imao Hitler. I kao takav on nije hteo da usreći samo sebe i svoje bliže, nego je hteo da usreći ceo svet. I danas se usrećuju ljudi širom planete, i niko ih ne pita žele li oni tu sreću čiji glas im NATO donosi.

Hitler je mnogo polagao na simbole ali to se i danas čini, i danas na simbole najviše polažu vladari sveta. Sa Hitlerom nisu uspeli zato što u to vreme ljudi nisu bili edukovani, ali danas je doba znanja, slobode i ljubavi, pa su uspeli. Pomagači vladara sveta vide sebe, u svojoj samoobmani, kao jednog od onih odabranih 144.000 sa pečatom.

 

Kada je već pomenut holokaust valja znati da je to grčka reč koja znači: „holos“- ceo, potpun, i „kaustos“- spaljen.

Kod starih je Grka i Rimljana to bila žrtva spaljivanjem koja je prinošena bogovima ili umrlima.

Onaj užasno sramni zločin nad nedužnim ljudima nazvati ovim imenom je ništa manji zločin. Onaj koji je bio imenodavac ovoga zločina ili je lišen razuma, ili se izruguje žrtvama, ili je u pitanju crna magija.

Edukovanima bi moralo biti jasno, da ni jedna žrtva prineta bogovima ne može biti zločin. Ali edukovani to ne znaju jer nigde nisu čuli ni pročitali, pa prihvataju sve što im autoritet nametne. Ustvari oni su pročitali ali nisu želeli da razumeju, jer je to rečeno na samom početku Biblije kada je Bog jasno stavio na znanje da su mu ugodne pastirske a ne ratarske žrtve. A isto tako je jasno rečeno da je Jakov doveo u Egipat pastire, što su bili i njegovi preci.

Bogovima se prinose samo one žrtve koje su im ugodne, i o tome govore sve verske knjige. I ne govore tako samo verske knjige, tako kazuju i folozofi. Platon je tom pitanju posvetio dijalog „Eutifron“ u kojem Sokrat  jasno kazuje šta se prinosi bogovima, ali edukovanima to nije važno jer oni sanjaju život pa su umislili da mogu kako oni hoće.

 

Za ime Hebrej kaže se da znači „onaj sa druge obale“. U jeziku mita „preći preko vode“ zači: imati znanje, iskustvo. Mi iz starih knjiga saznajemo da je Avram prešao reku i da je bio „stranac“ u zemlji u koju se naselio, i da je njegovo potomstvo takođe bilo „stranac“ i „rob“ u tuđoj zemlji.

Srpski narod ima izreke:

-Zemlja tuđa, kalauza nema, tuđi ljudi, ne znamo im ćudi.

-U tuđoj zemlji tuđi ljudi, tuđi ljudi čudne ćudi, rodom ga zoveš, za rod te neće.

 

Mojsije je izveo narod iz egipatskog ropstva i preveo preko velike vode, a vodu su prešli suhim putem. Mojsija i narod jurio je Faraon sa vojskom koju, po prelasku naroda, voda potopi.

Sveti Savo je izveo srpski narod iz Egipta i vodu su prešli suhim putem. Svetog Savu i narod srpski juruo je u jednoj priči Firaun, a u drugoj Viraun, ali i njih potopi voda po prelasku naroda.

Učenjaci su svojim naučnim metodama utvrdili da je narod iz zabave ili nekog drugog uzroka preuzeo i prisvojio biblijsku priču. I ako je narod bio nepismen on je posezao za tuđim dobrom, pa je i tuđu muku sebi prisvajao.  Ali, takve priče su imali i Romi. I Romi su prelazili vodu, samo oni nisu kao Srbi sebe stavili na mesto pobednika nego su oni bili podanici Firauna i stradalnici. Romi pričaju da je njih Bog potopio zbog njihovog kralja Firauna, i zato što su se ogrešili o Srbe.

Tako je u narodnom pripovedanju, a u stvarnom životu Srbi su Rome zvali Jeđupi (Egipćani), a Turci su ih zvali Firauni. A da oni nisu iz Egipta ne bi ih tako zvali. Toliko o svedočanstvu da su Jeđupi po ličnom priznanju stradali u potopu zbog svog oholog kralja Firauna, i zbog toga što su se ogrešili o Srbe. Dakle, sami Egipćani kazuju da su Srbi bežali od Egipćana i da su prešli more. Ni Biblija ne kazuje drukčije jer kazuje da je Bog Hebreja izveo svoj narod, a Hebri i Sebri su isto i samo su dva oblika istoga imena.

 

Neshvatljivo je ponašanje srpskih učenjaka, koji ne žele da primete da Egipat zauzima značajno mesto u narodnoj književnosti. Ako je srpski narod preuzeo tuđe stvaralaštvo pa sa njim i Egipat, valjalo bi da kažu od kojega naroda je to preuzeto, i šta taj narod još govori o Egiptu. Ali to učenjaci nisu učinili, a i da su se potrudili ne bi našli da Egipat  ima tako značajno mesto u književnosti nekoga naroda. Jer Egipat nije došao u srpsku književnost sa strane nego je iz srpske narodne književnosti i ima svoje značenje. Ono što Egipat znači u srpskoj književnosti, znači i u svoj književnosti staroga sveta. A „stari svet“ je nestao sredinom 19. veka, a ne kako danas nauka kaže da je nestao u 4-5. veku.

Egipat u jeziku mita označava svet mrtvih, i takvo značenje ima i u istorijskim knjigama, i kod pesnika, i u mitologiji, i u verskoj književnosti. Iz tog i takvog Egipta je Mojsije izveo narod. Takav je Egipat i u srpskoj narodnoj književnosti, koji narod češće naziva Misirom. O Egiptu će se posebno govoriti, a ovde samo toliko da se vidi da je Egipat zemlja mrtvih i kod antičkih istoričara i mitologa, i u verskoj književnosti, i u srpskoga naroda.

Egiptu Nil daje život, Nil je personifikacija boga Ozirisa, a Oziris je bog mrtvih. Da je Egipat zemlja mrtvih kazuje i srpski narod:

-Gde se ko rodio tu mu je i Misir.

Da bi ovu izreku razumeli, valja čuti sledeće:

-Gde se ko rodio, tu će i umreti.

-Gde ko mre, tu se i kopa.

Učenjaci su shvatili da je Egipat prepun mrtvih, ali im se nije dalo da razumeju zašto je to tako, jer su oni edukovani da sve tumače istorijski.

Po starim svedočanstvima Egipat je bio svetska žitnica, a to i današnji učenjaci naglašavaju kada govore o Egiptu. Misirska pšenica je bila dobro poznata srpskome narodu a i konjima srpskih junaka, koji su najradije zobali misirsku pšenicu. Konji su iz sveta mrtvih i grčki bog mrtvih Had je vlasnik konja. U Bibliji se konji nalaze u Egiptu i odatle se nabavljaju. Solmon je nabavljao konje u Egiptu, i konjima snabdevao čitavu Aziju.

Dakle, Egipat je zemlja mrtvih u svoj staroj književnosti pa i kod srpskoga naroda, a šta u mitu znači zemlja mrtvih rećiće se kada se bude govorilo o Egiptu.

 

Srbi su bagrem nazivali „egipatski trn“. Ima li neki narod da ovako naziva bagrem? pa da bi znali od koga je narod preuzeo ovo ime. Srpski narod je sadio bagrem u peščare i od peščara načinio pašnjake i plodno zemljište. Koji je to narod još učinio? pa da bi znali od koga Srbi i ovo naučiše.

U narodnoj književnosti prisutna je i ptica noj, a nojevo krilo je veoma značajno i nose ga neki junaci kao obeležje. Nojevo krilo nije lako nositi i mnogi slavni junaci nisu bili kadri ni da ga podignu, a kamoli da ga nose za kalpakom. Valjalo bi ispitati iz čije su književnosti uvezena nojeva krilca, u srpsku narodnu književnost.

U srpskoj narodnoj književnosti prisutna je i Indija. Koji to još narod govori o Indiji? pa da bi znali od koga dobišmo Indiju.

Srpski narod poznaje Garudu, pticu koja nosi boga Višnu. Koji to još narod peva o Garudi? pa da bi znali od koga saznašmo za Garudu.

O tome narod ništa ne ču od edukovanih učenjaka. Ako učenjaci žele učenjačku karijeru, ne smeju izlaziti iz svoga naučnog tunela da bi nešto videli.

 

Srpski narod je iz Egipta izveo Sveti Sava koji je pored toga naučio narod svemu što zna. Da nije bilo Svetoga Save čovek danas ne bi ništa znao, i bauljao bi u mraku kao što su bauljli ljudi iz doba neznanja u mračnom srednjem veku. Zato i danas Srbi slave Svetoga Savu, čiji dan slave i kao školsku slavu zbog njegovog prosvetiteljskog dela. Svetac koji se danas slavi je princ Rastko Nemanjić koji se u mladosti zamonašio i uzeo monaško ime po Svetome Savi Jerusalimskom.

Tako danas nauka i Crkva znaju ali to nema veze sa znanjem, jer postoji samo jedan Sveti Sava i njega samo Srbi imaju. Rastko Nemanjić jeste bio prosvetitelj, ali on je samo činio u istoriji ono što u duhu čini izvorni Sveti Sava čije je ime uzeo. Nije narod izmišljao priče o čudesima koja je činio monah Savo, nego priče govore o stvarnome Svetom Savi učitelju čovečanstva i čudotvorcu. Samo je jedan Sveti Sava i njega samo Srbi  imaju, i on je izveo narod iz egipatskog ropstva.

Istina je da je Sava izveo Sebre kao što je istina da je Mojsije izveo Hebre po nalogu „Boga Hebreja“.

„Ovako govori Gospod, Bog Hebreja: Pusti narod moj, neka ide da mi služi.“

Mojsije i Aron su vodili mučnu borbu sa Faraonom i činili razna čudesa, da bi konačno u ponoć „prvoga meseca, četrnaestoga dana tog meseca“ narod krenuo iz Egipta.

Upravo tada je umro srpski Sveti Sava: u ponoć prvoga meseca četrnaestoga dana (14. o1. 1235.god.) I dan danas srpski narod slavi svoga Svetog Savu svake godine prvoga meseca a četrnaestoga dana toga meseca. A taj dan slave i škole kao svoj praznik jer je Sveti Sava njima poznat kao veliki prosvetitelj srpskoga naroda. Tako danas slave Savu i prosvetitelji i narod, ali ni jedni ni drugi ne znaju ko je Sveti Sava jer im njihova nauka to nije kadra reći. Jer njihovi učenjaci su tako edukovani da znaju samo ono što im se kaže, i ne poznaju neki drugi način učenja.

Zato novoučenjaci olako prihvataju tuđu nauku i edukuju narod da je uzeo tuđe predanje, i ne obraćaju pažnju na vremensko poklapanje izlaska iz Egipta i prazničnog dana Svetoga Save.

Mojsije je štapom iz kamena otvarao izvore vode, i Sveti Sava je štapom iz kamena otvarao izvore vode.

„Vele ljudi, kad je odo po zemlji Bog i Sveti Savo, gdje su god udarili štapom, ondale je potekla voda. Otuda su postale sve vode na svijetu.“

Što se tiče srpskog prelaska vode po suvom i naučnog tumačenja da je to preuzeto iz biblijske priče, postoje dokazi da je ta nauka ništavna. Srpkom narodu je dobro poznato da Sveti Sava prevodi ljude preko vode po suvom putu, i to znanje nije u vezi sa pričama o izlasku iz Egipta.

Narodna izreka kaže:

-Sveti Sava meće ćupriju preko Dunava.

Srpski narod poznaje dve suvote: bezvodnu i ledenu. Dan Svetoga Save je 14. 01. i to je najhladnije doba godine, kada se sve vode mrznu. A kada se vode smrznu onda je narod prelazio preko voda suvim putem, baš kao što se u predanju kazuje. Ali badava je narod znao da Sveti Sava prevodi preko vode suvim putem i badava je narod koristio taj suvi put, kada edukovani učenjaci ne daju da to pripada srpskom narodu.

Nije Savo mrznuo samo vodu, „mrznuo“ je i mleko tako što ga je sirio. Za sirenje mleka nije bilo potrebno sirište, dovoljno je bilo reći: Savina te molitva usirila, i odmah bi se mleko usirilo. Ali to je bilo davno kad su još sveci silazili i pomagali ljudima, danas se bez sirišta ne može siriti.

 

Stara svedočanstva govore da su na Sinaju robovi iz rudnika kopali drago kamenje, i da su se ti robovi zvali Habiru. To i ne bi bilo čudno da se ne kaže kako su ti robovi bili pismeni.Ova stara svedočanstva će se moći razumeti tek kada se shvati šta u jeziku mita znači kopanje blaga iz zemlje.

Srednjovekovni izvori i srpski i nesrpski kazuju da je srpska zemlja prepuna zlata i srebra, i da ga narod uveliko iskopava. Tako je vizantijski istoričar Kritovul zabeležio:

„Ali što je najznatnije i nada sve druge zemlje u Srbiji, to je što se u njoj nalazi srebra i zlata kao vode u izvorima, i što se na sve strane kopa zlatni pesak, u kome je zlata i srebra obilatijega, lepšega i boljega nego što je indijsko.“

Po svom bogatsvu naročito je bio poznat grad Novo Brdo. Srednjovekovna  svedočanstva govore o neverovatnom bogatstvu Novog Brda, a Konstantin Filozof piše za Novo Brdo da je „grad zaista srebrni i zlatni“.

Možda je zbog ovakvog pisanja srpska zemlja oduvek bila na udaru silnih, kao što je i danas. Jer kao što danas edukovani bukvalno čitaju tako su čitali i u prošlim vremenima, jer je i u prošlosti bilo edukovanih i bili su uz silu kao i danas.

 

-Haber – glas, vest, poruka.

Kaže se da je ovo arapska i turska reč, a prisutna je u rečniku srpskoga naroda. Narod pušku kojom se oglašavaju važne stvari zove „haberinka.“

Možda to jeste arapska i turska reč, a možda je to reč iz kakvog školskog jezika s obzirom na značenje te reči. Haber znači glas i vest, a Hebri su nosioci i kazivači znanja. Sličnost je očigledna i preko toga se ne može tek tako preći.

 

Herba je latinska reč i znači: travka, biljka.

Latinska reč „herba“ znači biljka, a biljka u jeziku mita znači: znanje, nauka. Tako je u srpskome narodu a tako je u celome svetu jer postoji samo jedan jezik mita. Drvo je biljka, a Adam i Eva su okusili plod sa  „drva poznanja“.

Ono što bilje znači u jeziku mita, takvo isto značenje ima i u srpskom narodnom govoru. To nije ni čudno jer je ta nauka potekla iz srpskog jezika i naroda.

-Za svaku boljku postoji trava, tek valja da znaš da je nađeš.

Tako kazuje narodna izreka i kazuje da ima leka za neznanje, jer je neznanje bolest i kod Srba kao i kod Sokrata i u svoj staroj književnosti.

 

„Družini je Jovo govorio:

Jer mi neće ljuba biti draga

Kad mi ljuba do tri bilja znade:

Jedno bilje, rano ustajanje,

Drugo bilje, starijeg slušanje,

Treće bilje, ne odgovaranje.“

 

„Nije moja čalarica majka,

Već je moja biljarica majka;

Sinoć mi je troje bilja dala:

Jedno bilje, slušati svekrve,

Drugo bilje, pazit diverove,

Treće bilje, učit zaovice.“

 

„-Od šta, majko, ruse kose rastu?

-Češljaj često a opleti gusto,

eto bilja od šta kose rastu!“

 

„Sveti Petar baštu gradi,

majka božja bilje sadi,

ko brao zdrav bio,

kom brao lek bio.“

 

Bilje je u srpskom narodu označavalo znanje, i u staro doba Srbi su se lečili biljem. Sve do nedavno srpski narod pokrivao se u krevetu vunenim pokrivačem koji se zove bilja ili biljac. Srpskom narodu u doba njegovog neznanja i neukosti bilo je vrlo važno da se biljom pokriva, a danas se narodna bilja može videti samo u muzeju.

Biljke je izučavao i Gete i kazivao je da je u botaniku „ušao empiričkim putem“. Ekerman je zabeležio nekoliko Geteovih reči o bilju.

„Biljka raste od kolenca do kolenca i naposletku se završava cvetom i semenom. U životinjskom carstvu nije nimalo drukčije.Gusenica, trakulja, raste od članka do članka i naposletku obrazuje glavu; kod životinja na višem stupnju, i kod ljudi, to su kičmeni pršljenovi što se nižu i nadovezjju i završavaju glavom u kojoj se usesređuju snage.“

Tako reče Gete da se biljke razvijaju „od kolenca do kolenca“ pa do cveta i semena, a životinje „od članka do članka“ pa do glave. A čovek još uspeva da u toj glavi „usesređuje snage“.

Tako je kazivao Gete a učenjaci su iz ovakvih kazivanja izvukli nauku da je Gete bio darvinista pre Darvina. Tako zna današnji edukovani učenjak, i ubeđen je da je čovek znanja.

Drugi put je o bilju Gete ovako kazivao:

„Ko neposredno dođe u dodir sa takvom jednom cvašću, i ne može ništa drugo do da se zapanji. Ali ko zaviri u tajni život biljaka, u ono bujanje snaga i kako se cvet postepeno razvija, taj vidi stvar sasvim drugim očima, taj zna šta gleda.“

Već je u antici primećeno da onaj koji ne zna može samo da se zapanji, a onaj koji zna taj zna šta gleda. A Gete nam reče da zna onaj koji proučava život biljaka. Tako piše Ekerman da je kazivao Gete za biljku, koja se na latinskom jeziku zove herba. A herba je dobila ime po Hebrima koji su bili nosioci znanja i učitelji čovečanstva.

 

Na Mojsijevo pitanje kako mu je ime Gospod reče da mu je ime „Ja jesam“, i još reče: „To je moje ime u večnosti, to je moje ime od kolena do kolena.“

U svoj staroj književnosti „koleno“ se odnosi na učenje i sticanje znanja, a „od kolena do kolena“ se znanje prenosi. Takvo je značenje kolena i zato Gete reče da se biljka razvija „od kolenca do kolenca“. U srpskoj narodnoj književnosti knjiga se uvek piše „na kolenu“ i uvek se daje „na koleno“, a svima je poznato čemu služi knjiga. Zato Gete dok govori o biljci koja se razvija od kolenca do kolenca, kazuje:

„Samo kad ne bi ljudi istinu – nastavi Gete – čim je iznađu, opet tumbe prevrtali i zatamnjivali, ja bih zadovoljan bio. Jer, čovečanstvu je neophodno da dođe do čega pozitivnog što bi se moglo predavati s kolena na koleno.“

Tako nam reče Gete da se razvijaju biljka i znanje, a u stvari igrom reči govori o jednom istom.

Gospodnje je ime u večnosti od kolena do kolena, a Platon reče da ime služi za razumevanje i učenje. Što filozof Platon kazuje na svoj način, to Sveto pismo kazuje na svoj način. A i Sveto pismo i Platon kazuju jedno isto i istim jezikom simbola, i kazuju istinsku nauku.

Bog koji se javio Mojsiju je Bog nauke i znanja, zato se on predstavlja kao „Bog otaca“ i kao „Bog Hebreja“. Ovaj Bog je Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev, a ovi očevi su sahranjeni u Hebronu. Bog Hebreja je Bog znanja i zato su oci sahranjeni u Hebronu, jer sve što čovek zna naučio je od otaca „s kolena na koleno“.

 

„Odmah se vidi na bilju plodonosno da li će biti“. Tako je kazivao Empedoklo, koji je izučavao život biljaka.

Nauka koja izučava biljke zove se botanika, i tu nauku je osnovao Menestor iz Sibarisa. Menestor je Empedoklov đak koji je nastavio tamo gde je njegov učitelj stao, i tako je nastala nauka zvana botanika. Niti se taj učenjak slučajno zove Menestor, niti je on slučajno iz Sibarisa. Da je botaniku osnovao neko iz Palestine, taj bi bio iz Hebrona. Za Hebron se zna iz verske književnosti, zato se u Hebronu nalazi grob u kojem je sahranjeno sedmoro: Avram i Sara, Isak i Rebeka, Jakov i Lija, i kosti Josifove.

Ovakav grob je postojao i u Sibarisu, jer bez ovakvoga groba nije moguće proučavati biljke. Zato je Hebron sa poljem i grobom dat u nasleđe Halevu (ili Kalebu) čije je ime nastalo od srpskog „slava“, a slava znači sećanje, spominjanje. A bez sećanja nema učenja i znanja, to nam govore i stari filozofi, a i sami možemo toliko znati.

 

Dakle, nekada je zaista postojala Velika Srbija ali je više nema. Srbi su bili nosioci znanja i kulture, i bili su glava čovečanstva. Danas rep vodi čovečanstvo u sretnu budućnost, i jedina smetnja na tom putu su ostaci nekadašnje glave. Zato su istrebljivani Hebri i zato se istrebljuju Srbi, i zato je osnovan Haški tribunal.

Ako edukovani učenjaci i čovekoljupci misle da je taj sud slučajno smešten u Holandiju (Donju zemlju) i slučajno u gradu Hagu, čije ime neodoljivo podseća na Had, grdno se varaju. Neka edukovani sanjari malo mu- ćnu glavom i sete se da postoje nekakve tajne ili polutajne organizacije veoma moćnih ljudi, kojima simboli veoma mnogo znače i kojima se oni kite. A neverovanje u teoriju zavere već je palo time što se pokazalo da je zavera prisutna i da je planetarna i opšta.

Ako ljudi ne veruju da je tako kako se kaže, onda je to zato što su ljudi danas edukovani da sanjaju život a ne da žive život. Oni neće poverovati samo zato što bi to bilo užasno saznanje, a ne zato što su spoznali da to nije istina. Zato će oni odbaciti svaku pomisao da današnja civilizacija može biti jedna užasna nakaza, jer im više prija da sanjaju da žive u doba svetlosti, znanja i sreće. A takvi su jer su tako naučeni i što su se oprdelili da služe sotoni i rugaču čovekovom.

Sotona je zavladao i svetom i hramom Božjim, baš kao što su proroci i apostoli najavili. Zato je čovek danas nemoćan da vidi prst pred nosom, a o nekim dubljim viđenjima misli i da ne postoje.

 

Nekoliko reči za eksperte latinskog jezika.

-apsorbovati (lat. ab-sorbere) usisati, usisavati, upiti, upijati, progutati, uvlačiti u se; trošiti, potrošiti; obuzeti, obuzimati, ovladati; sasvim zauzeti poslom nekoga, potpuno zaposliti.

Takvo je danas značenje ove latinske reči, a izvorno njeno značenje je „posrbiti“. Tako je nastala ta latinska reč i to je njeno izvorno značenje, ali od toga danas nema ništa jer danas postoje samo rasrbi i srbomrsci.

Srbi su bili glava koja je vodila čovečanstvo a danas to čini rep, koji je čvrsto rešen da iskoreni i poslednje ostatke svrgnute glave.

A šta znači reč „posrbiti“?

Znači: naučiti, dati znanje, očovečiti, od divljeg načiniti pitomog. Takvo je izvorno značenje reči „posrbiti“.

Po Srbima je srebro dobilo ime, a srebro u jeziku mita znači: znanje, svest, razum, misao, reč. To isto značenje ima i Mesec, zato je Mesec u staroj književnosti „srebrn“. To je dobro poznato i danas, zato pesnici i danas pevaju o srebrnom Mesecu i ako ne znaju zašto je Mesec srebrn.

 

U raznim vremenima i u raznim pismima Hebri se nazivaju još Habiru, Abiru, Apiru, Hibri, Ibri, Iveri i verovatno ima još imena kojima su nazivani. Moguće da su ih pisali i kao Hirbi, jer se u Palestini pominje više mesta koja nose ime Hirbet. Najpoznatiji je Hirbet Kumran, za koji se zna da je bio književno središte, zatim Hirbet Kajafa i još nekoliko mesta. Hebri su bili učitelji i nosioci znanja, a Hirbet Kumran je očigledno bio obrazovno središte, pa se možda baš po tome zove Hirbet.

 

Da su Srbi tako istorijski beznačajan narod kao što edukovani uče, ne bi Srbi doživljavali zlo od najmoćnijih sila kroz vekove do današnjih dana.

Nekada su srpski narod uništavale pojedine sile ili savezi, a danas to čini ceo svet pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija. Ujedinjene Nacije su danas samo servis moćnih, a moćni su u rukama sotone.

Sotona danas vlada i vlada obmanom i lažima, jer drukčije sotona i ne može vladati. Sotona je uspeo da ubedi ljude da su oni niko i ništa, i da kao takvi mogu bez posledica da žive i rade što im srce ište. Propalog čoveka nije teško u ovo ubediti, pa je tako ova nauka rado prihvaćena i u škole uvedena. Danas su svi ljudi školovani, i zato je ovaj svet ovakav kakav je. Sotona ima razloga za zadovoljstvo jer je edukovao ceo svet, ali on ne može mirno spavati sve dok postoje Srbi. Zato je sotona pokrenuo sve edukovane na svetu u borbu protiv Srba, a da bi ta borba imala

privid legalnosti sve se to čini pod pokroviteljsvom U. N.

 

Današnji čovek nema razloga da se ponosi a ima mnogo razloga da se stidi, ali ako preživi sledeći rat učiće u školi da je njegova najveća sramota bila uništavanje Srba. A to je i najveća ljudska nesreća, jer jedino Srbi mogu pomoći današnjem čoveku koji je prepun lažnog učenja i zablude.

Jer su Srbi poslednji narod koji je izgubio razum i pamet, pa je ostalo još nešto malo ljudi koji nisu edukovani pa pomalo razbiraju.

Ali to današnjeg čoveka ne uznemirava jer je on edukovan da sebi ugodi, a kako će biti njegovim potomcima nije ga briga. Današnjeg edukovanog čoveka zanima samo njegova budućnost i jedino je njegova budućnost važna, a svojoj deci je ostavio svoju školu da se i oni edukuju za svoju budućnost.

 

 

 

 

 

Narodno stvaralaštvo

 

Nijedan narod na svetu nema tako bogato narodno stvaralaštvo kao što ga imaju Srbi. Srbi imaju hiljade pripovedaka, hiljade pesama, i desetine hiljada poslovica, izreka, zagonetki itd. I ako to narod ima, srpski intelektualci i učenjaci su uporno kazivali kako je srpski narod neuk i da zaostaje za kulturnim svetom. Ovi intelektualci i učenjaci su izučili visoke škole u svetu, i smatrali su da je škola jedino merilo znanja i kulture. Tako su oni naučili pa su tako i druge učili, i tako danas svi misle i znaju.

A to što su oni naučili i drugima nametnuli teška je zabluda. Da li je moguće tako bedno oceniti narodnu kulturu naroda koji ima najbogatiju književnost na svetu? Naravno da nije moguće. Pa kako je onda moguće da se srpski narod tako bedno oceni od stranih i domaćih učenih ljudi? Moguće je jer su to učeni ljudi koji su pozavršavali visoke belosvetske škole, i tamo su tako naučili. Pored toga naučili su da je škola jedino merilo znanja, a školovan čovek dobija diplomu kao dokaz znanja.

Dakle, srpski narod je bio priprost, neuk i polupaganski jer nije imao školskih diploma, a diplome nije imao jer nije imao škole. A škole nije imao jer je bio porobljen i nije mu bilo dozvoljeno da se školuje.

Danas nije tako, jer danas i Srbi imaju škole i diplome. Ali zalud Srbima škole i diplome kad se i danas cene kao neuki i nazadni, i koji su u velikom kulturnom zaostatku za svetom. Ništa novo pod kapom nebeskom, i danas se svetski i domaći intelektualci zgražavaju nad primitivnim srpskim narodom, kao što su se zgražavali i u prošlosti. Oni su kulturni narod je nekulturan, oni su znalci narod je neznalica, oni vuku napred narod vuče nazad. I danas kao i u prošlosti intelektualci su na strani sveta, a protiv svog naroda. A to njima ništa ne kazuje, oni su naučeni da se bore protiv primitivizma a njihov je narod primitivan. Tako su oni naučeni i za to znanje su dobili diplomu, i oni ne mogu raditi drukčije nego tako.

 

Srpski narod ima najbogatiju narodnu književnost na svetu, ali je sve to preuzeto od drugih naroda, kažu edukovani školarci. Sve je to uzeto od kulturnih naroda u okruženju i šire. Sve što se iz srpske narodne književnosti pronađe u stranoj, to se odmah narodu kazuje da je tuđe i preuzeto od kulturnijeg od sebe. Tako su Srbi uzimali od Grka, jer što imaju Grci imaju i Srbi, a imaju više od Grka. Grci su kulturni i nosioci kulture, a Srbi su primitivni. Uzimali su i od Nemaca i od Francuza, što imaju ovi kulturni narodi to imaju i nekulturni Srbi, i imaju mnogo više od njih. A to što Srbi imaju nije skriveno u tajnim skrovištima nego je živelo u narodu.

Svaka srpska nepismena seljanka umela je da ispriča desetine pripovedaka i bajki i ispeva još više pesama, da se ispuni čitava knjiga. Jer je svako žensko dete od malih nogu pripremano za učenje i vaspitanje svoje dece. Ali to njima ništa ne vredi jer se to ne računa u obrazovanje, jer se samo školi priznaje da obrazuje.

Srbi nikada nisu nasrtali na slabije od sebe zbog pljačke i porobljavanja, a oni koji se diče kulturom to rade danas kao što su radili u prošlosti. Pa u čemu se ogleda ta kultura? U sili. Tako je bilo u prošlosti a tako je i danas, ali o tome se ne govori jer se nije uputno  zamerati sili.

 

Srpski narod ima najbogatiji verski kalendar, ali mu to nije pomoglo od ocene da je najmanje hrišćanski od svih hrišćanskih naroda. Srpski narod ima najbogatije običaje, a kulturni kažu da je to ostatak paganije. Mogu Srbi imati šta god hoće i biti kakvi god hoće, ocena kulturnjaka će uvek biti ista i prezirna. Zato je došlo krajnje vreme da se edukovanim kulturnjacima kaže i dokaže da su oni u velikoj zabludi, i da oni nisu ni kulturni ni lepi kako o sebi misle. Mogli su to oni i sami uvideti da su malo manje sanjali, a malo više gledali i slušali.

A što se tiče srpskoga naroda i njegovog stvaralaštva, pokazaće se da je to nauka a ne besmislena zabava neukog naroda.

 

Postoje narodne izreke koje su ostale neprimećene od učenjaka, a morale su biti predmet izučavanja. Te izreke su vrlo čudne, a u staro doba sve što je bilo čudno nagonilo je ljude da se upitaju pa je tako i filozofija nastala. Aristotel kaže da se čovek čudi jer ne zna, a novoučenjaci znaju jer su izučili školu, i to je razlog zašto se ove izreke nisu izučavale.

 

-Lepo je biti Srbin, lepo ali teško.

Dakle, Srbin je nešto više od onoga što se danas zna da je Srbin. Danas je Srbin etničko ime, a u prošlosti tako nije bilo. Zbog toga učenjaci ne razumeju ni narodne izreke ni narod, pa svoju zabludu na silu nameću i narodu i guraju ga u propast.

 

-Gde je slava, tu je i Srbin.

Zašto je slava tamo gde je Srbin?

Zato što je slava spomen, sećanje, a bez sećanja nema učenja. „Učenje je sećanje“, kazuju Platon i drugi filozofi, a Srbi su u staro doba bili učitelji sveta. Srbi su narode učili „mrtvim“ ili školskim jezicima i zato je srpski jezik osnova svim mrtvim ili školskim jezicima.

U ovu tvrdnju se svako može uveriti jer mrtvi jezici i ako se tako zovu, postoje i danas u mnogim knjigama i edukovani vole da se njima služe. A naučni nalaz o Indoevropljanima i indoevropskom jeziku koji danas nauka uveliko eksploatiše, velika je zabluda i naučna sramota. Velika je sramota uzeti za nauku nešto što ne postoji, a odbaciti očigledne činjenice.

 

-Srbuj ne robuj!

-Srbuj ne pretrguj!

-Srbi su narod sevapa i inata. Za sevap će učiniti jedno čudo, a za inat sto čuda.

 

-Odsrbos – pogrkos, odgrkos – posrbos.

Ova izreka je nastala u vreme kada je prevratnička crkva počela stvarati svoje vernike, pa su neki edukovaniji Srbi prihvatali novo učenje koje im je porobljivač nametnuo. Ovu idolopokloničku veru Srbi su prihvatili tek poslednjih decenija, dok je to kulturna Evropa usvojila nekoliko vekova pre Srba.

Poznato je da čovek ništa tako visoko ne ceni kao što ceni svoju pamet, pa ako je u njegovim rukama sila on će svoju pamet i drugima nametnuti.

 

-Blago Srbu koji zakon čuva, taj uza se i drugoga čuva.

Ovakvo kazivanje bi bilo besmisleno kada bi ovde bilo reči o Srbinu kako ga shvata nauka, o običnom pripadniku jednoga naroda.

Učenjaci uopšte nisu obratili pažnju da se u narodnim pesmama Srbi prikazuju kao osloboditelji robova. A to nije samo u pesmama nego je tako i u običajnim besedama. U šestoj zdravici o krsnom imenu se kaže:

 

„Boga se bojali, duše ne ogriješili, u crkvu hodili, srpsku službu slušali, žive spominjali, mrtvima spomen činili. Ljudima se ne omrazili, a obraza ne ocrnili. Dušmaninu se poumolili.

Naše sluge ne sukratili, naše sirote ne zaboravili, već se za njih molili da ih Bog izbavi – luga prostirača i pepela pokrivača. Đe brat još robuje, đe sužanj u tavnici tavnuje, – po zvijezdi ga poznati, mi ga ne izdali, već, „za grm druže“ – pomagali mu.

Daj, Bože! da se oslobodi svaki sužanj i nevoljnik tavnice proklete i tiranske ruke. Da Bog da!“

U crkvi se sluša „srpska služba“ i Srbi se mole za oslobođenje sužnjeva i pomažu u njihovom oslobođenju. U mnogim pesmama Srbi oslobađaju sužnje bilo mačem bilo otkupom, a Marko Kraljević je oslobodio nebrojeno sužnjeva. U jednoj pesmi sužnji mole kneza Ivana Kneževića da ih izbavi iz ropstva, a on im odgovara:

„Ja ću molit Srblje oko sebe,

Ne bi li vas kako izbavili.“

I Ivan učini kako je rekao i Srbi otkupiše roblje, a potom će knez Ivan

reći Srbima koji otkupiše roblje:

„Čujete li, Srblji braćo draga!

Ono roblje, što ste kupovali,

Nemojte ga gladi pomoriti,

Već sve ono roblje raspustite,

Neka ide, kud je kome drago;

To je, braćo, mala zadužbina,

Otkupiti roblje od Turaka,

Pa držati, da kod nas robuje,

Već nek ide, kud je kome drago.“

 

Učenjaci u ovoj pesmi ne videše ništa više od istorijskog otkupa roblja, i ako se kaže u pesmi da se otkupom roblja čisti duša, i da je to velika zadužbina.

 

 

-Baš je pravi Srbin bio i srpski živio. (Govorilo se u narodu kada umre ugledan i cenjen čovek).

Dakle, biti Srbin nije nešto obično, i srpski živeti je nešto posebno.

 

-Brat je mio koje vere bio, samo nek je Srbin.

I u ovoj izreci novoučenjaci pronađoše šovinizam. Tako biva kada se nema znanje a hoće da se bude znalac, pa se priča koješta i naopako.

Ljudima je nametnuta zabluda da su vere nešto različito, i da na druge vere treba gledati neprijateljski. Koliko se ljudi razlikuju po tome šta jedu i šta oblače, tolika je razlika i u njihovim verama. Ljudi će reći da samo budala može da mrzi nekoga ko se drukčije oblači ili hrani, ali za veru to neće reći jer je doveden u zabludu da je njegova vera jedino valjana.

 

-Manastiri i krivo gudalo, to je narod srpski očuvalo.

-Srbin moli samo kad ga boli.

 

A tek kako se u mnogim pesmama govori o Srbima, tu se jasno vidi da su Srbi nešto posebno, nešto izuzetno. Iz ovih pesama bi se moglo zaključiti da je to neki naduveni narod pun sebe i koji prezire sve koji nisu Srbi. Tako su zaključili i edukovani učenjaci, ali oni uopšte nisu obratili pažnju na to da u srpskom narodu nema ni trga od te naduvenosti.

Zato su učenjci morali da prouče narodno stvaralaštvo i da traže odgovor, ali oni to nisu činili jer su oni sve u školi naučili.

 

„Božić viče, čobane doziva,

I svije ih kod sebe saziva,

Srpski slavno njima govoraše:

-Dobro jutro! Badnji danak dođe,

Neka svaki opremat se pođe,

Jedni bjele ovce otvorite,

Zaoblice drugi opremajte,

Veseljake treći dobavljajte,

A četvrti rujno vince dajte,

Sjutra nam je radost i veselje,

Svi će Srbi činiti veselje,

Da pjevamo i pijemo pivo,

Da pijemo, da se veselimo.“

 

Ova pesma se pevala na Badnji dan i iz nje kao i iz drugih pesama reklo bi se da su Badnji dan i Božić isključivo srpski praznici. U drugim pesmama se kaže:

 

„Zapjevala na planini vila,

Jasno pjeva jasno popijeva.

Pjesnu pjeva, pjesnom seki kaže:

-Seko Koso, đe si jutros bila?

Đe si bila, jesi li viđela,

Kad zaigra na istoku sunce,

Od velike slave i veselja,

Od radosti Hristova rođenja?

Vila vili jasno progovara:

-Seko Janjo, na domu sam bila,

I juče sam veselje viđela,

Seko Janjo, jesi li viđela,

Kako Srbi toče ladno vino?

Kako kolju zaoblice ovce?

A đevojke bjele metu dvore?

A jutros je još veće veselje,

Danaske je Hristovo rođenje,

Domaćinu svakom krsno ime,

Slaviće ga vas narod rišćanski

Seko Janjo, dovijeka svoga.“

 

Krsnu slavu imaju i slave samo Srbi a Hristovo rođenje i krsna slava su istoga značenja. Hristovo rođenje je opšta slava svih domaćina, a krsnu slavu slavi svaki srpski domaćin posebno.

Božić i Uskrs imaju u suštini isto značenje, i kazuju suštinu hrišćanske vere. Da su uskrsenje i hrišćanstvo istoga značenja potvrđuje i apostol Pavle: „Jer ako mrtvi ne uskrsavaju, to ni Hristos ne uskrsnu. Ako Hristos ne uskrsnu, uzalud vera vaša i vi ste još u gresima svojim.“

Božić i Uskrs su opšte slave a srpska Krsna slava je pojedinačna porodična slava, i ima u suštini isto značenje kao i Božić i Uskrs.

Za Srbe se kaže da do danas nisu potpuno prihvatili hrišćanstvo, i da još uvek baštine pradedovsku pagansku veru. A istina je da su hrišćanstvo i stara srpska paganska vera isto, i da su hrišćanstvo Srbi darovali narodima. A ovo što se danas zove hrišćanstvom je idolopoklonička vera i izopačeno tumačenje Svetog pisma. Pravoslavna Crkva samo spolja liči na Hristovu Crkvu, a Rimska Crkva ni toliko. To što sveštenstvo i vernici veruju svojoj crkvi to je razumljivo, svako bi volio da je njegova vera prava vera i njegova crkva prava crkva. Još ako su od malena tako učeni, onda oni i ne mogu drukčije misliti.

Svaki čovek zna onako kako je naučen, a današnji čovek je naučen da će mu drugi tumačiti verske knjige i da nije njegovo da sam pokušava da shvati šta verske knjige govore. Nije vernikovo da razumeva nego da veruje svojoj crkvi i sveštenicima, jer niko drugi nema pravo na tumačenje vere i verskih knjiga.

Ovakvo učenje i ponašanje je u potpunoj suprotnosti sa hrišćanstvom, jer je Isus Hrist darovao ljudima svest prinevši sebe na žrtvu. Pa ako je Hrisova žrtva ljudima dala svest, kako je moguće od ljudi tražiti da se ne koriste razumom? Može li se nazvati Hristovim onaj koji negira Hristovu žrtvu?

Ono što je Hristos doneo ljudima u Bibliji se zove „ime Gospodnje“, i čovek se jedino imenom Gospodnjim može spasiti. Kada srpski domaćin slavi svoje krsno ime, onda on slavi ime Gospodnje. Gospod namešta ime svoje gde on hoće, a kada svoje ime namešta namešta ga u „domaćina“ jer je ime Gospodnje „gost“ u njegovom domaćinstvu. Zato je srpska krsna slava „domaćinova krsna slava“, i članovi domaćinstva i gosti  slave domaćinovu krsnu slavu.

Postoje pisana svedočanstva da je Rimska Crkva zabranjivala narodu  da slavi krsnu slavu, nazivajući je paganskom i neprijateljskom. Sad zamislite, kakva je to crkva i vera i znanje, kada zabranjuje da se narod koristi Hristovom žrtvom, i jedinim čime se čovek može spasiti.

I šta se desilo? Narod je prestao da slavi krsnu slavu i postao neprijatelj onih koji slave krsnu slavu. A kako da ne postane njihov neprijatelj kada je krsna slava paganski i neprijateljski običaj? A da nije bilo pape i Vatikana, nikada narod ne bi saznao da su mu neprijatelji oni koji slave krsnu slavu. Pošto samo Srbi slave krsnu slavu, razumljivo je da se oni koji je ne slave ne smatraju Srbima, pa su uzeli novo ime i postali Hrvati. Papa je Hrvatima otvorio oči i pokazao im da su im Srbi neprijatelji, i zato su Hrvati zahvalni svome papi.

Ali jednoga dana će i Hrvati spoznati da ih je stvorio papa samo zato da bi ih koristio u borbi protiv Srba. A cilj ove borbe je uništenje Srba, jer jedino Srbi mogu razobličiti sotonu. Zato Srbi smetaju Vatikanu. A današnji Hrvati će jednoga dana spoznati da su oni potomci hrvata, i da su hrvati isto što i krajišnici, ukrajinci, bojari, vojvođani i graničari. Jer su se granične slovenske zamlje zvale Hrvatska, Krajina, Ukrajina, Bojka i Vojvodina.

A da su ove imenovane zemlje bile ganične slovenske zemlje, to niko neće sporiti. I ako hrvati, krajišnici, ukrajinci, bojari i vojvođani imaju različita imana, oni imaju isto značenje, i znače: borci, ratnici i vojnici, graničari.

Krajinom se zove krajnja, granična zemlja, ali i rat se zove i krajinom. Bojari – bojuju, vojvođani – vojuju, hrvati (rvati) – hrvaju (rvaju).

Vuk Karadžić je zabeležio:

„Bio rvat na Kosovo. Reče – u Podgorici – Turčim Srbinu, kad ga čuje đe se tuži na život; a on mu kašto – ako nije Turčin kakav veliki gospodar – reče: kad smo rvali na Kosovo, onda smo jedno bili.“

Ako bi današnji Hrvati malo zavirili u svoju narodnu književnost, mogli bi naći i ovakve reči:

„Sakupi se sva gospoda Srpska:

sve im kaza od Horvata Mato

sve im kaza , kakva je nevjera.“

Nije ova pesma prepotopska, a vidimo da je tada od Horvata Mato pripadao srpskoj gospodi. A ovi stihovi su omaškom ostali iza čistača istorije. A da i ne spominjemo slavnoga srpskoga junaka, hrvata Senjanina Ivu i druge junake koji sebe nazivaju Srbima, i kojih su se današnji njihovi potomci odrekli, jer ih je papa naučio da oni nisu hrvati nego Hrvati, i da su ovi junaci njihovi neprijatelji.

Danas su Hrvatska i Bojka (Češka) potpuno papine, a Ukrajina i Vojvodina delimično, a taj proces i dalje traje jer đavo ne spava, nego rovari i raspamećuje granične zemlje.

Papa Benedikt XV je 1914. god. rekao za Austrugarsku da je „primerena katolička zemlja, najmoćniji bedem vere“, i „veoma čvrst borac crkve u borbi protiv pravoslavlja“.

Ovaj čvrsti borac protiv pravoslavlja nasrnuo je na Srbiju te iste godine, i tako je počeo Prvi svetski rat. Pokazalo se da Austrougarska i nije bila tako čvrst bedem, jer je izgubila rat i raspala se na više država.

Kada se pre dvadesetak godina razbijala Jugoslavija, Vatikan je Hrvatsku imenovao „čvrstim bedemom vere prema istoku“. Sve je isto osim što izostadoše neprijateljske reči prema pravoslavlju, koje je izgovorio papa Benedikt XV. Danas je papa Nemac koji se nazvao Benedikt XVI, a u razbijanju Jugoslavije najveće zasluge imaju Vatikan i Nemačka. Prethodni papa je bio Poljak, a razaranje podnošljivog sveta je krenulo iz Poljske.

Život je čudo i pun slučajnosti, a jadni čovek nije u stanju da utiče na svoj život. Zato je današnji jadni čovek svoju sudbinu dao u ruke političarima i verskim vođama, da ga oni vode kroz ovo čudo od života. A gde ga vode ove vođe nije njegovo da zna, njegovo je da prati svoje vođe.

 

Učenjaci se čude da se hrišćanstvo rodilo u Hebreja i da su ga mnogi narodi prihvatili, a sami Jevreji ga ne prihvatiše. Učenjaci se čude samo zato što su naučeni da sve tumače istorijski, i jer se samo takvo naukovanje priznaje. A istina je drukčija, Hebri su stvorili hrišćanstvo i dali ga i drugim narodima, jer Hebri su Sebri i nema drugih Hebra do Sebra. I nije to neka nova religija i neko novo učenje, hrišćanstvo je samo jedno od mnogih načina da se ljudima kaže nauka o čoveku. Religije se razlikuju samo zato što su nastale u razna vremena i kod raznih naroda, a sve re-ligije kazuju istu nauku. Da sotona preko moćnih ljudi nije zaledio ove religije i zabranio stvaranje novih, danas bi ljudi znali šta je religija i zašto postoji i ne bi bili u potpunom mraku kao što su danas.

Mnogi su pisali i objašnjavali šta je religija i zašto je takva kakva je, ali niko nije hteo da to vidi pa da ispita o čemu se to govori. O religiji je govorio i Gete i objašnjavao je, a Ekerman je to zabeležio:

„U tom pogledu sasvim je onda pravo što sve religije nisu dane od Boga, nego da su, kao delo vrsnih ljudi, proračunate za potrebu i prijemljivost velikog mnoštva njima podobnih. Kad bi bilo božje delo, niko ih ne bi shvatio, ali budući da su delo ljudi, one ne iskazuju ono što je nedokučivo.“

Tako kazuje Gete i to je istina, a današnja religija je bukvalno shvaćena priča koja je kazivana ljudima pre dve hiljade godina. Pa ako ova religija nije idolopoklonička, onda idolopokloničke religije i ne postoje niti su kad postojale.